“I ne, nisam prestala da te čekam… Jer šta je večnost za nas dvoje?”, priznaće ona napokon sebi, zagledana u… ništa. U mrkli mrak. Napolju je ledeno, kakvo je jednom davno postalo i njeno srce. Jer, šta je mogla…
I baš sada, seća se, kako mu je nehajno odmahnula rukom, ovlaš ga ljubeći u obraz, nameštajući lažni osmeh uz reči: “Ćao, vidimo se, nekad… Sigurno se vidimo…”. To je promrmljala sebi u bradu, ne verujući i sama, da je to sigurno-sigurno. I otišla je. Kuda? Ne zna ni ona sama. Prepustila se, životu.
“Vidimo se nekad…”, ta rečenica joj je odzvanjala u glavi, često. Reč “NEKAD” se kao lopov iznenada pojavljivala, dok su joj misli bile okupirane njenim životom. Znala je, da je NEKAD, osuda na čekanje, na strah, na neizvesnost, na “glad”… na zaborav.
“Pa, je li ga zaboravila?”, pita se ona sada. Otkud odjednom, opet, onaj osećaj odbačenosti, hladnoće, duboke tuge, koju je sakrila od svih, pa i od sebe? Šta je to nevešto ušila pa je ponovo raspuklo u njoj i zjapi kao otvorena rana? Otkud ta gorčina, koju je davno zakrpila? Otkud hladno oko srca? Ponovo.
“Uvek sam bio tu. Znam, misliš da nisam. Posmatrao sam te iz svih uglova, posle ovih silnih vekova i godina, najzad sam te dobro proučio. Kao vrtlog vremena sam se obavio oko tebe.
Pitao sam se, često, kad ostanem sam: “Kako si ti, kad sam ja već ovoliko prazan?” Praznina. To osećam. Ne volim što sam se zeznuo u proračunu, meni proračun ide od ruke. To mogu samo sam sebi da priznam, da sam te jeftino prodao i onda sam besan, mnogo besan na sebe. I ljubomoran sam. Na tebe, dok te posmatram, ovako, sa sigurne udaljenosti. Gordost je moje drugo ime, ali ona gordost povezana sa strahom. I maskiraću je. Nećeš videti na meni ni nemir, ni tugu. Serviraću ti nezainteresovanost, hladnoću. Mislio sam da ću vremenom postati hladan, mislio sam da će te vreme zgaziti, kao i moja osećanja prema tebi. Činilo mi se da sam na dobrom putu… Govorio sam sebi da si neko u prolazu, obična hotelska soba na putu, da si niko za mene, da ti imaš svoj, a ja moj život… I da je to sasvim u redu. Kako bih voleo da sam imao koga da pitam za tebe… Bar, ponekad. Lutao sam. Tražio te u svakoj. Ohladio se od tebe. Zaboravio.
Sada, svakodnevno govorim sebi, kao ludak: “Izbaci je iz uma. Izbaci je! Dosta!”
Meni to tako dobro ide da u svom životu kažem “DOSTA”, osim, kad si ti u pitanju.
Ljubav je za mene STRAH! I to si bila ti. Ja, Saturn, uvek sam išao na sigurno, čvrsto se držeći pravila. Ne odstupajući ni momenat, od njih. Morao sam da držim obećanja, prema svima. Osim, prema meni i tebi. MORANJE me kao strašni sud, prati u ovom životu. Ti, jedina, nisi bila moranje. Bila si strepnja i radost. A to ne ide uz mene. Čuj, ja i radost?! Bili smo greška, a možda ipak i ne? Ti, draga moja, meni sušta suprotnost, sve si radila kako ja nikad ne bih smeo. Kršila si norme, tradiciju, pravila. Sve si radila na svoj način. I znaš, divio sam ti se. Divim ti se beskrajno i sad. Sve to iz prikrajka… Jer ti si uspela ono, što ja suštinski nisam. Da budeš svoja i slobodna. Ako bih i bio iskren prema sebi, priznao bih da si mi ti baš takva falila čitavog života. Da li je kasno?”
“Šta ako, priznam?”, pomislila je ona u trenu.
“Šta ako, ja priznam, i ona pomisli da sam totalni psihopata?”. pomislio je on.
“Šta ako me odbije?”
“A, šta ako ona mene “oduva na keca”?
A boli ovo, jebi ga. Boli tišina.
A tišina, ćuti.
VENERA I SATURN…
I evo, njih dvoje ne znaju, da ova priča nije počela sa njima… Da ona traje, godinama, vekovima, životima… Da u njoj, veneri, preplašenoj od ljubavi koju ima i želi da da njemu, tu blokadu nije on samo izazvao. Ona postoji još od neke njene, babe, prababe… pra pra pra babe, koju otac udade na silu, jer je morao da održi obećanu reč, da sačuva obraz i da je baš ona, ta neka njena baba, bila žrtva moranja, trpljenja i opstanka jedne loze.
A on, ne drži on nju džabe na sigurnoj udaljenosti od realnosti, jer nekada davno i neki njegov predak beše ludo zaljubljen u tamo neku sliku nje, na koju ona, gle, liči sada. Ali šta je mogao? Brak mu beše već odavno ugovoren, sa ćerkom nekog vlastelina npr… I on se obeća toj nekoj iz obaveze, nužde, zbog pozicije. Glad je bila velika u to vreme, strah u ljudima i gori nego danas, a taj mladić, njegov neki predak, želeo je da preživi da ne umre od gladi, da ima dovoljno hleba na stolu za sve… I svesno je žrtvovao ljubav.
I tako, dragi moji, ljubav ovo dvoje, zameniše sa strahom. Ali ostadoše da stoje, ipak, nadaju se i čekaju jedno drugo.
Verujući u sreću, bez obzira na sve, pitaju se junaci ove naše priče: ” Da, ipak, nije kasno za njih? Možda, nije? “
Voli vas, Neda
