“Trebaju mi odgovori, od jedne osobe, a nemam ih…”
“Šta je među vama?”
“Tišina.”
“Pa zar ona, nekad, nije najbolji odgovor?”
Tamo se nalaze svi odgovori. Samo ako umeš da je slušaš.
Niko istinitije i jače na govori od tišine, ako joj dopustimo da priča… Ne postoji lekovitije društvo od nje. Ali, nažalost, mi joj ne dopuštamo da nam se približi. Kad vam pišem o ovome, mislim zaista, samo ti i tišina. Bez bilo čega što bi dolazilo od spolja.
Ona je poniranje u mir. Ona se vežba. Ona se neguje. Ona te leči.
Mi uporno bežimo u metež, u hektiku, u haos jer nas je strah da ostanemo sami, prepušteni njoj na milost i nemilost. “O, kakvo bi to bilo suočavanje sa svojim “kakicama”, pa hajmo im pobeći. Hajmo ih zatrpati, da se ne vide.”
I takvi neistraženi krenemo među svet, kao snažni: “Ej, vidite me, super sam! Kako sam samo dobro sakrio svoju tamu.” I misliš da jesi. I ulažeš beskrajno puno energije, da bi se predstavio svetu na određeni način. Da bi pokazao sliku sebe za koju tvoj Ego, ja ga zovem Triper jer je to najdosadniji frajer koga sam u životu upoznala, misli da je primerena.
Bežimo, sklanjamo se, dajemo sebi nove izazove, smišljamo čime da uposlimo sebe i uglavnom biramo neke površne stvari, ljude, vreme, mesta…
Poznajem mnogo ljudi, koji kad zaćute tačno im vidiš na licu da ih je nešto potaklo da krenu putem tišine, ali oni joj se opiru i munjevito prekinu to ćutanje, kao da su se opekli na vrelu plotnu. Odmah smisle kako brže bolje da se “uposle” sa nečim.
U svojoj glavi vidim tu sliku, vrlo jasno… Kao da se nalaze na sred jezera u sigurnom čamcu i krenu lagano spuštati stopalo u vodu jer im se kupa u tom jezeru. Onda, kako stopalo polako dotiče vrh vode, naglo ga povuku i vrate nazad na “sigurno”, u čamac. Ne znaju da bi bilo lekovito, da su dopustili sebi jedan krug plivanja, oko tog čamca…
To su vam isti oni ljudi, iz kojih izlazi neki “neizdrž”, neki nemir i oni umesto da odu u tišinu, otkriju odakle im sve to i samo ga otklone, bace od sebe, oni idu u još i još i još nemira. Bukom se zatrpavaju da ne bi čuli sebe. Sa takvim ljudima, nema istinskog povezivanja, zato što oni nisu povezani sa sobom. Nisu povezani ni sa čim. A mnogo ih je. Hektika društva, “mravinjaka” u kakvom živimo ih je odvezala od sebe i svega što je suštinski važno za nas kao ljudska bića. Između ostalog, zato su ljudi postali zombirani. Nema života u njima, nema protoka, nema povezanosti… Samo buka!
Međutim, to što skrivaš u sebi postaje jedan mulj. Močvarni mulj. A u životu tečeš, kroz život tečeš. I kako misliš da tečeš sa tim muljem? Kako kad nisi dopustio sebi, da bar ponekad budeš u tišini? Nikako.
Ne bojte se zato svoje tišine, ona je lekovita. Ona je oslobađajuća. Ona kao užarena lava pokrene iz tebe sve što treba da izađe na površinu i ode. Da, nije prijatno kad krene naše smeće na površinu, nije nimalo prijatno. Ali, čuj, krenuće dopustio ti to ili ne. Kad tišina reši da progovori, to je kao rika razjarenog lava. Pa ti vidi, onda, hoćeš li joj sam poželeti dobrodošlicu i otvoriti vrata ili će ih ona sama razvaliti?
Ali ako daš sebi vremena, ostaneš sam sa tišinom i sve što si zatrpao u sebi pustiš i otpustiš, videćeš da nema prijatnijeg društva od nje.
Neda
