Izvinite, gospodine… Da, Vama se obraćam. Biću kratak i direktan.
Vi ste oženili moju ženu! Siguran sam u to! Da, da, ne gledajte me tako začudjeno! Znam šta Vam govorim.
Pijan? Nisam. Samo sam umoran, znate. Od traženja Nje. Mislio sam da umišljam, da ne postoji… Ali tako sam srećan što smo se našli. Oprostite. Ta žena, koja zaista Vama pripada to imate crno na belo, piše lepo…. ta i ta, je tada i tada postala Vaša žena i delite sa njom krevet, so, sate, dane… Ona, ona je zapravo… moja žena! Pa da… deluje smešno, gotovo neverovatno… ali, ja to osećam, znate. Duboko svim svojim bićem osećam da je ona moja! Iako, priznajem, ni takao je nisam. Osim slučajno, ponekad. Šta me gledate kao da sam poludeo? Ona, ona je samo izgubljena kod Vas. Siguran sam da se i ona oseća izgubljeno. I ja to osetim svaki put kad je sretnem. Osetim, da je ona moja, a ja njen. Iako, se gledano očima stvarnosti, veoma površno poznajemo nas dvoje. Tek par reči i pogleda samo… Ali.. Mi, mi se ZNAMO! Ona Vam je isporučena, greškom! Ja sam taj paketić očekivao. A vidite, moja žena je meni isporučena greškom. Trebalo je moja žena, znate, da bude isporučena nekom drugom i sad nju sigurno taj neko drugi traži. Kakva je to zbrka!!
Izvinite gospođo… Da Vi! Baš Vi. Vi mene ne poznajete, ali eto, našla sam se slobodnom da Vam priđem i kažem par reči. Vaš muž je taj i taj? Jel da?
E pa vidite, on je moj. A ne, ne… ne napadajte me odmah! Ne, nisam mu ljubavnica. Dobro, bar ne još.
Ja luda? Neee. Grešku imate u mozgu. Ali dobro, nisam Vas zaustavila zbog toga… Sve je ovo jedna velika greška, znate!
Dakle, smirite se. Vas muž, ne znam kako je završio kod Vas, ali on pripada meni! Nešto, se desilo u svemiru pa je sve zbrkao, i poslao je Vama pogrešnog čoveka.
Zašto ste tako razrogačili te oči? Ajte, molim Vas, Vi kao ne znate da se to oseti. Vi ste žensko zaboga! Mi osećamo. Neki drugi Vam ne bi bio pogrešan, ali ovoga Vam je svemir pogrešno adresirao. Trebalo je da on dođe na moju adresu. I sad kad je napokon došao, eto, on je sa Vama u braku. I ja tu ne mogu ništa. Ne može ni on, jadničak, jer je tek sad u čudu.
Znate, ali mi osećamo jedno drugo mnogo više nego što ćete se vas dvoje ikada osećati u ovom životu. To sam htela da Vam kažem. On se vodi kao Vaš, a ustvari je moj. Tužno je sve to. I sad kad smo se konačno sreli, normalno je da smo u čudu. I on i ja… a bogami sada i Vi. Izvinite, ali vidite da svemir nekada zaista nije fer…
Toliko.
Voli vas,
Neda
