Kad razmislim, posle tog susreta, svi drugi mi deluju kao totalni pobačaj.
Da li su programi onog drugog koga tražimo već zapisani u nama? Da li je taj drugi samo jedan ili se naš program menja vremenom? Da li je naš odraz u ogledalu mi (ja) ili naša suprotnost? Da li je opozicija, ustvari početak i kraj iste linije, koja, kad bi se presekla, početak bi ostao bez kraja, a kraj bez početka? A na sredini ništa…?
Da li se sličan sličnom raduje ili se ipak suprotnosti privlače?
Ako sam ja, moje prvo polje, a ti moj savršeni partner, moje sedmo polje, da li smo mi samo opozit i razlika ili ja iz svog prvog polja gledam u tebe, da bi prepoznala nekog sličnog meni?
Da li si ti moje ogledalo ili ja tvoje?
Ako smo mi zaista opozicija, jedno nasuprot drugog, zašto se onda to zove partnerstvo? Zašto ne, neprijateljstvo? Ako stojimo, jedno preko puta drugog i prepoznajemo se, da li se ikad dotaknemo stvarno? Da li je to uopšte izvodljivo? Jer mi smo početak i kraj štapa. Šta je onda na sredini? Mi kao razlika, ili mi kao sličnosti?
Ako sam ja cela i ti ceo, zašto se onda kaže polovina? Savršena polovina, moja druga polovina… Tako govore. Čega polovina? Kad smo već celi.
Ja sam ti. Ti si ja. Hajde da zamenimo mesta. Ja ću sada iz mog prvog polja da odem u tvoje sedmo, ti dođi u moje prvo… I? Kao se osećaš? Opet kao ti. A ja, opet kao ja. Nebitno u kojim smo poljima. Mi smo sami po sebi celi. Samo tražimo nekoga ko će isto tako biti ceo i uklopiti se u tu našu celinu.
Prepoznaju se sličnosti. Osete se razlike.
Nekada davno, u jednom gradiću njemu nepoznatom, jedan putnik je morao silom prilika da zastane. Dok je čekao, da mu poprave auto, rešio je da prošeta.
Šetajući kroz nepoznate ulice, spazio je na jednom prozoru neku ženu. Istog trena, znao je da je to ona. Ona, koju čeka. U tom trenutku i ona je pogledala u njega. (U životu su stvari uglavnom obostrane. Zapravo, uvek obostrane. Svi smo spojeni, na mnogim novoima.)
Magnetski privučen njome, ušao je u tu zgradu i zakucao joj na vrata. Čuo je korake sa druge strane, i njen glas.
Upitala je: “Ko je?”
Odgovorio joj je: “Ja sam.”
“Žao mi je, ovde nema mesta za dvoje”, rekla je.
Zbunjen onim što je čuo, okrenuo se i otišao. Šetao je tako ulicama, potpuno sluđen. Rešio je, da još jednom pokuca na ta vrata.
“Ko je”, upitala je sa druge strane.
“Ja sam, ja sam…”, očajno je rekao.
“Ovde nema mesta za dvoje”, ponovo je odgovorila.
Vrata se nisu otvorila.
Duboko potišten, čovek je otišao iz tog grada. Rešen da se više nikada ne vrati.
Probao je da podeli ljubav sa drugim ženama, da ne misli više o tom susretu. Probao je da voli drugu ženu, i proveo je svoj život sa tom drugom. Ali bezbroj puta se, kada bi bio sam, u mislima vraćao na to mesto i taj događaj. Godine su prošle i odnele su mladost sa sobom… Taj susret nije bledeo u njegovom sećanju…
Otišao je još jednom u taj gradić.
Ponovo je zakucao na ta vrata.
Čuo je sa druge strane korake i zenski glas je upitao: “Ko je?”
Čovek je odgovorio: “Ti si.”
I vrata se širom otvoriše…
Ti si ja. A ja sam ti. Jedino tako. Drugačiju definiciju ljubavi NE ZNAM!
Neda
