…to je stvarno tako malo. Gotovo… ništa. Sklona sam nestajanju.
“Možda ne znam ništa o tebi, čak mi je i sebe teško razumeti, ali osećam”, pomislila je.
A onda je utonula u san, tamo je imala već unapred “zakazan susret”…
“Tako to kod mene ide…”, izgovorila je u sebi.
Najviše volim da se sa tobom nalazim u mojim snovima. A kakvi su to samo snovi… Obojim ih kako ja hoću. Dodam plavo nebo i na njima zvezde, sazvežđa sama docrtam i ukrasim za nas, pa samo pokretom jedne ruke stvorim more i obalu, na kojoj te čekam. Uvek stignem prva, naravno, jer tu niko ne može da nas nađe. To je moj sopstveni svet. Dolaze samo pozvani. A tamo gde smo oboje nevidljivi za druge, tamo se jedino mogu ogoliti u punom sjaju i svojoj sramoti. Onda, eto i tebe… Pojavljuješ se, i uvek je tu neka magla oko tebe. Ona mi najavi tvoj dolazak. Čak ti ni lice dobro ne vidim, ali znam da si to ti. Po osećaju znam. I onda sam srećna, jer si tu… Došao si.
Čini mi se, da si ti u mojoj zamisli postojao i pre nego što sam se rodila. Možda smo i pre ovog života, nas dvoje imali dogovor duša da se sretnemo ovde… Znaš to postoji. Baš kao i ovo naše opipljivo telo. Čvrsto verujem u to. Ali do ovog trenutka sada… Bilo je ovako…
Vreme je prolazilo, porasla sam, postala sam devojka i tražila sam te u svakom ko bi i na tren podsetio na tebe. Čoveka iz moje zamisli. Negde između prostitutke i monahinje hodala sam, zapravo, iz jedne krajnosti u drugu krajnost, pokušavajući da te otrgnem iz sebe. Realnost je za mene strašna, u njoj se ne snalazim najbolje sa svim svojim emocijama.
O, kakvi su teški i trnoviti putevi bili do tebe. Provela sam pola svog života u traženju ljubavi. Kako su to bila pogrešna mesta, pogrešni ljudi, pogrešno sve… Pogrešna ja. Bolje da ti ne pričam… Ne volim da se setim. Vidiš samo koliko sam ožiljaka pokupila svuda, dok sam tumarala po “mračnim hodnicima”, sa svakim ko zaliči na tebe. Svuda ih imam, po duši najviše. To su nekada davno bile otvorene rane, a ja sam ih sama sebi previjala. Bilo me je sramota da ih drugima pokazujem. Pogledaj, sada su samo ožiljci i više me ništa ne boli.
A tebe nigde te nije bilo. Nigde na javi, ali nikada nisi prestao da me dozivaš. Taj glas me je vodio kroz život i davao nadu. I šta sam, onda, drugo mogla da radim, osim da te tražim u snu? Tamo sam se sakrivala. Tamo smo bili stvarni.
Vremenom sam, posle silnog traženja tebe u stvarnosti, a oprosti ja zaista mešam snove i javu, počela da mislim da sam te izmislila. Da ludim. Da ne postojiš nigde, sem u mojim snovima. Jer, strašna su to lutanja i lomovi do tebe bili, da ne znam više ni kako još uvek imam nadu, da taj tvoj glas koji me doziva i nikad nije ni prestao, postoji. Počinjala sam, polako, da verujem onima koji su mi govorili da se okrenem realnosti. Ja i realnost u ljubavi. “Ma, molim vas, nemojte”, odupirala sam se u početku… Onda sam i to probala, da prigrlim nekog stvarnog. Nekoga tu, prisutnog. Ne vredi, nije uspevalo. Ja nisam bila prisutna u tome. Nekada sam u očaju i pila, jer sam htela da te izbrišem. Teturala sam se, poštapala, budila u nepoznatim krevetima, tonula i gledala sav taj strašni svet u kome te nema. Nema te! Bila sam očajna! A kada nije bilo tebe, ni ja nisam mogla da volim. Ipak, i dalje sam te čula u svojim mislima. I to je bilo neizdrživo za mene. Gde si? Gde? Sem tvog glasa koji me je i dalje podsećao da moraš negde postojati i van mojih snova, nigde te nije bilo. Tako su prolazili dani, meseci , godine… U potrazi… Ni u čemu.
A onda sam te videla! Videla sam te! Ti si stvaran! Nisam te izmislila! Kao brodolomac, kada ugleda brod spasenja u daljini, znala sam, znala, da si ti na tom brodu! Onaj koji i mene traži. To si bio ti! Znam! I to sam ti rekla jednom prilikom ili sam, ipak, samo htela da ti kažem, a nisam. Ne znam više ni sama… Teško mi je da razlikujem maštu od stvarnosti, posle svih ovih godina. Svi ostali su bili samo blede senke. Skice, koje sam crtala na papiru, pa gužvala i bacala u smeće… A jel znaš, koliko sam puta tebe nacrtala!? Čak i kad ti nisam znala lik. Možda ti jednoga dana, nekad, u ovoj realnosti i pokažem koliko tvog zamagljenog lika još postoji u mojim fiokama…
I šta sada? Svako bi pitao. Šta sada, kad smo se pronašli? Sada te samo gledam… Pravim, sumanute izgovore. Posmatram. Ne smem te. Jer, bojim se, ako ti preblizu priđem, da ćeš da se pretvoriš u penu i da ću opet morati te tražim u drugima. To ne bih mogla da podnesem. Tako da sam, trenutno, u sigurnoj zoni. Lakše mi je tako, mada lažem sebe, da jeste. Zato, pravim neki svoj plan… Živim za dan, da te sretem u ovoj realnosti. Posmatram te tajno. Crtam tvoj lik. Pišem ti pesme. Pevam i plešem, jer postojiš!
Znaš, volim da te posmatram iz daleka, iz prikrajka. Počela sam da volim što si moja tajna. Gledam te, gledam i onda mnogo maštam o tebi. Sad bar znam, da si ti stvarni čovek u mojoj mašti. Da nisi samo iluzija mog uma. I veoma sam ushićena! Kad bi samo znao, i koliko sam srećna! Koliko te volim i koliko mi je stalo da i ti budeš dobro! E, zato te ne diram. Zato te ćutim. Još uvek… Ustvari, samoj sebi jedino mogu da priznam da ja tebe bezuslovno volim od kad sam se rodila, a i pre ovog života. Ko zna u koliko se njih tražimo i prepoznajemo i ostavljamo… Ko zna u koliko njih smo jedno drugom rekli: ” Ej, pa nije sad trenutak za nas.” Ili: “Izvini, ne mogu tebe da lažem, ja imam već nekog.” Ili… Ma nije ni bitno. Zar je bitno?
Ja sam te pronašla ili ti mene i to je jedino važno! Bitno je, da znam da negde postojiš, ipak. Da živiš, da dišeš, da si srećan, ljut, umoran, nervozan, gladan… Ali si živ! Ti si živ, u ovom vremenu, prostoru, pod ovim nebom kada i ja! Pa nije li to sjajno!? Čudesno!!! Znaš, stvarno mi nije bitno, ni gde si, ni sa kim si. Bitno je, samo da si stvaran i bitno je: “Da li i ti znaš ko sam ti ja? Da li sam ti neko tvoj, iako se ni ne poznajemo dobro?”
I tako, dok te gledam iz prikrajka zamišljam da bih, možda čak jednoga dana i mogla u ovoj realnosti da te zagrlim! Možda… Zamišljam taj zagrljaj, često. Tako jasno ga osetim u svom umu, da je to već stvarni zagljaj. Znam, niko ne razume ovu ludost o kojoj pričam, sem tebe. A ako i preskočimo njega u ovom životu, ne brinem, imamo nas dvoje večnost. Do tada mi ostaje da se radujem se što si stvaran!
Vidiš i sam, koliko toga želim da ti kažem… Umesto toga, pišem ti. Znaš, imam i par pesama, samo za tebe napisanih. Da, da… I tu je uvek neko more, zvezdano nebo, ti i ja. Iskreno, ništa mi više ni ne treba sem mora, tebe i mene. Dobro, možda i po neka čaša vina…
Neda
P.S. U nastavku možete pročitati i moj stari tekst o veneri u ribama…
https://svestojesam.com/wp-admin/post.php?post=329&action=edit
