E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo. (P. Neruda)
Pitam se, koliko je značajno čitaocu “padobrancu”, običnom čitaocu, da pročita Venera kvadrat Saturn, Venera opozicija Pluton, Mars konjukcija Venera, Uran kvadrat Venera… znači to i to?! Koliko?! Baš vas briga, normalo, a što i da vas sa tim smaram, neću tako govoriti o sebi. Ne. Govoriću vam o sebi razumljivo. Pričaću vam priču… Kako je to kada ja, Venera, trpim što ni najveći mučenik ne bi, zbog mog voljenog Saturna, dosežem dubine najvećih tragedija, pozavidela bi mi na njima i Ana Karenjina, zbog mog voljenog Plutona, bivam maltretirana rečima, čak i fizički od mog ljubavnika Marsa, volim zauzetog i dajem se nesebično mom voljenom Jupiteru… E tako ću govoriti o sebi. Govoriću vam, kada sam “napadnuta” od strane tih mojih voljenih. Vidite, i ja Venera znam da patim… Mnogo… Nekad toliko, da mi nema pomoći!
Ova priča će biti o meni i Saturnu… Eto, kad sam ga upoznala, mislila sam provešću sa njim čitav život u strasti, u ljubavi, u razumevanju… Taman sam bila ostavljena od Marsa, šutnuta, tako da sam Saturnu rešila da dam sebe. Bio je ozbiljan. Za razliku od ostalih. Mogla sam da se oslonim na njega i to mi se u početku sviđalo. Čini mi se, da je tu bilo i neke hemije. Ne kao sa Marsom i Plutonom, ali bilo je, ipak… Stalno sam mislila da mu nešto dugujem. Stalno, taj osećaj “duga” prema njemu. Od prvog našeg susreta. Činilo se, da je znao da želi da se oženi mnome. Čak su mi svi govorili, “Vreme ti je, on će biti idealan muž”. Bio je rešen da me ženi. Po nekim njegovim merilima sam štimala. A on je uvek znao, da nađe realne reči, da mene opijenu ljubavlju i maštanjima, “spusti na zemlju”, nekako je znao. To mi se u početku sviđalo. Zbog toga sam, možda, i rešila da se udam za Saturna. Ipak je bio najozbiljniji kandidat… A i znala sam, da me neće izneveriti, kao ostali. Sigurica. Uvek tu za mene. Oslonac.
Eto, i ja Venera, udadoh se, jednog prohladnog dana, za mog Saturna. Svadba po protokolu. Red, rad, disciplina. Mlada u beloj venčanici, običaji ispoštovani, stari svat, kumovi, crkveno venčanje, gradsko, njegovo prezime obavezno, muzika… ma sve pod konac! Prođe i to… Ajd’. A onda i medeni mesec… Ajd’. Evo vratismo se svakodnevici. Uh. Obaveze. Računi, smeće, ručak, svi za stolom, sve po protokolu. Ništa mi pored njega nije falilo. Zaista nije. Trudio se da me “obezbedi”. Ali ipak… Bivao je sve distanciraniji. Hladniji. Nikad mi nije rekao onako, “uz put” – volim te. Mislim, to mi više nije ni govorio. Zaboravila sam šta znači strast. Budi “realna”- govorio mi je. “Nije život bajka”, govorio mi je. Mislila sam, proći će. Otkraviće se nekada. A onda, se sve manje smejao. Vreme je prolazilo… Bio je hladan, kao led, kao onaj severac koji je duvao na dan naše svadbe. Postao je tmuran, težak kao kamen oko vrata. Prvo sebi, a onda i meni. Kao omču da je nosio. Stezao sebe, stezao mene njome. A nije mi dao da dišem. Trudila sam se da uspemo, Bog mi je svedok!
…A onda sam i ja jednog dana, videla da sam se uozbiljila. Da se više ne smejem. Stala sam pred ogledalo i probala da budem razdragana i vesela, kao nekada. Jedva sam uspela osmeh da razvučem u kez. Počela sam na njega da ličim!?!? Da imam namršteno čelo, kameni pogled, ozbiljnost. Prenerazila sam se?! Šta da radim? Mrdanja mi nema sada. Nikad me ne bi ostavio, to znam! Trpeo bi i on. Takav je rođen. Čak i da nije zadovoljan sa nama, trpeo bi. Navikao je tako. Moralan je. Karakteran. Za njega je nezadovoljstvo, čak i mala radost. A ja? A ja? Šta je sa mnom?
…Dani su prolazili. Dosadni. Nalik jedan na drugi… Obaveze su morale da se ispunjavaju. Seks je postao dužnost, dogovor, kao u vojsci. Seks bez strasti… Užas, za mene najveći užas!!! Ništa mi nije falilo pored njega, ali opet.. Nisam bila živa!! NISAM! Nešto u meni je vrištalo!!! Polako sam umirala, iznutra. To niko nije mogao da vidi. Bili smo lep par, na oko, za javnost. Ali ja više nisam bila ja! A nisam imala kuda …
Dani su prolazili… Godine su prolazile… Ohladio me je skroz… Skroz… Postala sam on. Užas! Toliko sam patila za starom ja. Toliko sam nedostajala sebi. Toliko sam htela tu težinu obaveze i reči “MORAŠ”, da maknem iz svog života… Toliko!!! Toliko sam želela da kad ga zagrlim, osetim toplinu. Da mu pokažem ljubav. Da me poljubi, da se od tog poljupca osetim ponovo živa. Toliko!
…Tako sam jednog dana, u tom očaju svakodnevice, rutine, muke, patnje i hladnoće…da bi “oživela” bar na tren, upoznala svoju najveću ljubav i tragediju u životu… Svog Plutona… O njemu i meni, ispričaću vam priču kad budem imala snage da govorim o nama… Ja, Venera, jedva sam tu ljubav preživela…
… A Neda vas voli…
