Da li more može da potopi čamac koji plovi po njemu?
MOŽE! Samo pod jednim uslovom. Onda kada u čamac krene da ulazi voda.
I to ne bi bilo ništa novo, ništa iznenađujuće, da tako nije i sa čovekom! Sa nama!
Mi smo čamac, naše misli more. Naša pogrešna uverenja. Svi oni krivi programi koji su nam utuvljeni u glavu, od malena. Sve je to more.
“Ne smem to i to, jer nije u redu?” Ili… “Ne mogu to, jer tako to ne treba… Nije društveno prihvatljivo.” Ili… “Ne treba to tako, jer su me naučili da to tako nije ispravno…” “Ne smem ništa novo da probam, pa da sedim i ćutim tu gde sam, imam previše godina…” “Moraš po redu, škola, tražen fakultet, siguran posao, ženidba, udadba… “truljenje” u kancelariji od-do, posao koji ne voliš, jer ti plaća račune, okruženje koje te ne voli a smeška ti se u facu, šef koji je polupismen u najvećem broju slučajeva… i ti polako počneš da toneš! Kao čamac. Toneš postepeno, da ni ne primetiš. Kad primetiš, tada je voda već debelo ušla u čamac. Posle bude stani-pani, pa ti kriv posao, žena, šef, deca, kolege… Ovaj je ovakav, onakav… Svi ti krivi, a ne vidiš da je KRIVO MORE! Tvoja pogrešna uverenja! Od malena su te pogrešno učili, ti isti koji nisu znali za bolje. Ti isti, možda čak i tvoji roditelji su ti iz najbolje namere ubacivali pogrešna uverenja. Jer su to i njima radili.
Koliko ljudi zbog tih pogrešnih shvatanja, provede svoj život ne živeći stvarno? Oni životare samo. Koliko samo njih nikad ne pokuša?! Koliko njih postane anksiozno, jer ne ižive sve svoje talente? Koliko njih postane depresivno, jer misle “da im je kasno”, pa se sa setom i tugom prisećaju: “Eh, da sam tada probao to i to… sad mi kasno.” Tako misle. Koliko njih se uda ili oženi radi reda, “jer im je vreme”?! Koliko njih pomisli kad vidi puniju osobu: “Vidi stoku debelu!”, ne znajući da je ta osoba, možda bolesna?!” Koliko njih je prestalo da sanjari, “kako bi bilo lepo da…”, jer su im govorili: “Alo, spusti se na zemlju!” Koliko njih nije uzelo mikrofon da zapeva, iako mu duša peva, jer su ih ubedili da im to ne priliči:” Ma blam je”!? ……………. Sve su to pogrešna uverenja, koja su nam usadili!
I sve je u redu, kad čamac plovi po mirnom moru. Ali to je, priznaćeš, jako retko u životu, da more bude mirno… I pre nego što se čamac potopi zapitaj se, ko što kaže Balašević, “Dal’ grom odabira hrast? Ili se to pak hrast munjama nametne?”
Da li je sve do okolnosti ili je ipak sve samo do nas?
Voli vas, Neda
