{"id":1271,"date":"2021-02-03T14:37:17","date_gmt":"2021-02-03T13:37:17","guid":{"rendered":"https:\/\/svestojesam.com\/?p=1271"},"modified":"2021-02-03T17:02:48","modified_gmt":"2021-02-03T16:02:48","slug":"krivica-i-oprost","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/blog\/multitaskanje\/krivica-i-oprost\/","title":{"rendered":"KRIVICA I OPROST"},"content":{"rendered":"
<\/div>\n

“Da li da oprostim ro\u0111enom bratu, koji nije do\u0161ao na sahranu na\u0161e mame, a dan pred njenu smrt se posva\u0111ao sa njom?”<\/em><\/p>\n\n\n\n

“Da li da oprostim mu\u017eu prevaru ili flert?”<\/em><\/p>\n\n\n\n

“Da li da pozovem svoju sestru, koja me je jako povredila pre 20 godina i \u010dije pona\u0161anje ni danas, ne mogu da shvatim?”<\/em><\/p>\n\n\n\n

I sli\u010dno…<\/p>\n\n\n\n

Na emocionalnoj skali, postoji pre KRIVICE, samo jedna ni\u017ea vibracija. Zove se SRAM. Njih dve su, zapravo, kao sestre. U “\u017eivom blatu do gu\u0161e”, skoro da se dave. Onaj koji ose\u0107a krivicu u svom \u017eivotu, sasvim sigurno da je prvo osetio sram. <\/strong><\/p>\n\n\n\n

Te emocije kad pre\u0111u u hroni\u010dne, doslovno TRUJU osobu, koja ih nosi u sebi! Koja \u017eivi sa njima. Nekog godinama, nekog sve dok ne napusti ovu stvarnost…<\/p>\n\n\n\n

Rade\u0107i i razgovaraju\u0107i sa ljudima, \u010desto dobijam sli\u010dna pitanja kao ova gore. Moj odgovor je uvek isti. Pitanje. <\/p>\n\n\n\n

“Nije li krivcu ve\u0107 dovoljno te\u0161ko sa njegovim teretom krivice?<\/strong>“<\/p>\n\n\n\n

Da li mislimo da je lako ljudima koji \u017eive sa krivicom? Sa sramom? Sigurna sam da bi nam oni dali najbolji odgovor na to.<\/p>\n\n\n\n

Kad bi znali, sa kakvom se mukom oni bude i le\u017eu, mnogi od nas bi se rasplakali od sa\u017ealjenja prema njima. Ne zezam se. Mnoge sva\u0111e bile bi opro\u0161tene, mnoge uvrede zaboravljene, mnoga pitanja odgovorena.<\/p>\n\n\n\n

Da li mislite da je njihovo izbegavanje “suo\u010davanja” prvo sa samim sobom, a potom sa vama, zato \u0161to ih “boli uvo”? Upravo suprotno.<\/p>\n\n\n\n

Da me ne shvatite pogre\u0161no, ja ovde govorim o ljudima, koji imaju savest, sr\u010danu \u010dakru, empatiju, emocije… O takvima govorim. O \u010doveku, koji je kao ti, ja, mo\u017eda tvoj najro\u0111eniji upravo…<\/p>\n\n\n\n

Krivcu je najte\u017ee sa samim sobom. Nije tebi koji \u010deka\u0161 da te “pogleda u o\u010di” i izvini se. Njihova krivica je SAMO njihova stvar. I to nema ba\u0161 nikakve veze sa tobom!!!<\/strong><\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

\u010cujemo skoro na svakom koraku re\u010denicu: “Ljudski je pra\u0161tati, ljudski je pra\u0161tati….”I sve bi bilo u redu, da ova re\u010denica nije postala otrcana fraza, izlizana, kao i ona: “Kakve su ti misli, takav ti je \u017eivot”. Ove re\u010denice su stvarne i delotvorene i zato nisu zasluzile da se mahinalno ponavljaju, a da se zaista ne primenjuju u \u017eivotu. \u010cesto \u010dujem ljude koji ih, eto, tek onako “ispale”. Ne misle\u0107i o njima, ne ose\u0107aju\u0107i ih, eto, tek onako “prospu ih”. Nisu to mudrosti za “lupiti” i nastaviti sa nebulozama.<\/p>\n\n\n\n

Jer… MISLI SE VIDE na sva\u010dijem licu, dok iskreni OPROST, oboji na\u0161e lice mirno\u0107om i svetlo\u0161\u0107u. <\/p>\n\n\n\n

ZATO, NAPOSLETKU, ONAJ KOJI SE KAJE ISKRENO, NAJGLASNIJE PLA\u010cE I ZATO ONAJ KOJI OPROSTI ISKRENO, ISTO TO RADI. <\/strong><\/p>\n\n\n\n

DA NA\u0160A DU\u0160A IMA ZVUK, SUZE KRIVCA I ONOG KOJI JE OPROSTIO PO JA\u010cINI, ZVU\u010cALE BI SLI\u010cNO, A I PO MELODIJI, dobri moji…<\/strong> <\/p>\n\n\n\n

I onda… Na emocionalnoj skali, onaj koji se iskreno pokaje i onaj koji iskreno oprosti, oboje bi bez izuzetka napredovali u svesti… Jer ko ne oprosti, to je kao da pije otrov i \u010deka da taj isti otrov umre, a ko se ne pokaje, otrov je ve\u0107 svuda rasprostranjen u njegovom bi\u0107u. Ali, to je tema za neki drugi tekst.<\/p>\n\n\n\n

Voli vas <\/p>\n\n\n\n

Neda<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

“Da li da oprostim ro\u0111enom bratu, koji nije do\u0161ao na sahranu na\u0161e mame, a dan…<\/p>","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"pmpro_default_level":"","_themeisle_gutenberg_block_has_review":false,"_glsr_average":0,"_glsr_ranking":0,"_glsr_reviews":0,"_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[],"jetpack_featured_media_url":"","jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_likes_enabled":false,"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1271"}],"collection":[{"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1271"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1271\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1273,"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1271\/revisions\/1273"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1271"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1271"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/svestojesam.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1271"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}