Gledamo se. Gledamo se i ćutimo. Gledam ja tebe, gledaš ti mene. Rešila sam, ima da te danas gledam čitavih tri, ne tri, ma, pet minuta ima danas da te gledam!

“Ajd’ da pogledam na sat, da merim vreme gledanja”, pomislih, pa se onda setih, da ja uopšte i ne nosim sat, jer ne volim da me bilo šta ograničava i steže kao omča. Pogotovo ne sat. Kasniš, žuriš, stojiš, juriš. Kuda? Kada? Gde ćeš? Ja uopšte i ne verujem da vreme postoji. Vreme su, ljudi izmislili…

---

Smeškaš mi se… Znači, i tebi odgovara, da ne merimo vreme. Da ne gledamo na sat. Gledamo se. Čutiš ti. Ćutim ja. Gledaš me pravo u oči.

“Ko si ti”, pitaš me odjednom?

Ćutim… Nisam sigurna, šta da ti odgovorim…

“Jesi li ti, moj najbolji prijatelj?”

“Da…”

“Jesi li ti, moj najgori i najveći neprijatelj?”

“Sigurna sam u to! Ali nisam samo to…”

“A šta si? Glumica? Pisac? Majka? Žena? Ćerka? Psiholog? Astrolog? Prijatelj? Sestra? Neprijatelj? Ljubavnica? Kuma? Domaćica? Cirkuska jahačica? Doktor? Pravnik? Reli vozač? Šuster?…”

“Nisam! Ne glupiraj se sa nabrajanjem.”

“Ajde, ko si, onda? Predstavi se. Ko si? Treba ono “O meni” da sročiš. Ja sam ta i ta. Radila sam to i to. Radim to i to.”

“Pusti me sa trivijalnostima! Zaobiđi. To ne volim! Ja sam… Nisam ništa od toga. Mogu da budem, ali nisam ništa od toga. To su titule, zvanja. Zanimanja! Brojevi! To je površno! Zar me tako površno poznaješ, pitam te? Zar?”

Ćutiš… Gledaš me…

“Jesi li tvoje nove cipele? Tvoje haljine? Tvoj nakit?…”

“Površnost ti ne pristaje.”

“Dobro, ko si ti, onda? Jesi li ti tvoje telo? Jesi li svoj um, svoj Ego?”

“Blizu si…. Telo me služi i nosi, moram da se brinem o njemu. To mi je dužnost. Doduše, uživam u tome. Um mi je kao i svima, dobar sluga, loš gospodar… Ima svoju svrhu i on! Ali…. Nisam. Nisam ni to.”

“Jesi li svoja emocija? Misao?”

“Ne, sve to imam, kao i svi, ali nisam.”

“A šta si onda? Neda? Rođena Nikolić, udata Sobolevski?”

“To mi je ime. To su mi Ime i Prezimena. Nisam ni to. To su prepoznavanja. Mogla sam se zvati i Milica, Marija, Bojana… To mi je kao neki čip!”

Gledamo se. Smeškaš se… Odmeravaš me. Od glave do pete…

“Ok. Dobro. Ko si ti?”

“Ja sam, isto što i ti. Što i svi.”

“Šta to”, reci mi?

“Ja sam… Ja Jesam! Ja Postojim! Ja sam čista Svest! Ja sam Duša! Ja sam SVE ŠTO JESAM! Eto, to sam! Ja POSTOJIM!”

“Konačno sam zadovoljna odgovorom! Hvala ti, Nedo! (Po imenu).”

“Hvala i tebi, Nedo! (Po imenu) Prijao je ovaj razgovor, sa sobom. Volim te…”