Jednoga dana, ne baš tako davno, starim prašnjavim putem, povijene glave, hodao je jedan umoran čovek….
Toliko je bio iscrpljen od svega, da iako u najlepšim godinama, njegov hod je podsećao na hod kakvog starca. Već je polako počeo da oseća u svom fizičkom telu, u svojim kostima, teret jer je na svojim leđima vukao celu svoju porodicu, godinama. A u njemu, gorele su kao vatra krivica i laž, kojih je postao svestan, tek pre neke četiri godine i on nije umeo da ih se oslobodi.
Sve više je tugu utapao u alkoholu, jer je to bio jedini način da “pobegne”. Najteže mu je pala spoznaja što je samog sebe lagao godinama… Zarobljen, u svom zlatnom kavezu, sve više se okruživao nebitnim ljudima, lakim ženskama, porocima, toksičnim odnosima… Taj čovek, suočavao se istovremeno i sa izgubljenim poverenjem, izneveren od najbližih ljudi, od ljudi kojima je verovao, a njih je mogao da izbroji jedva na prstima jedne ruke. Nikada on i nije bio preterano druželjubiv, više je bio koristoljubiv. A kada si takav, znao je čovek i oni koji su ti najbliži gledaju te kroz tu prizmu. I uzimaju ti sve. Ponajviše tvoju životnu energiju. Čovek je to polako uviđao ali nije imao vremena da se bavi time, ili nije hteo…
Spolja, na oko, taj čovek je izgledao pristojno, kulturno, uglađeno, čak i nasmejano… Ali je u sebi plakao.
Koliko je samo “goriva” ulagao u svoju masku, sa kojom se pokazivao svetu?! Koliko je njegove životne energije, bačeno na tu masku sa kojom je izlazio među druge ljude?! Jako mu je bilo važno, šta drugi misle o njemu, kakav utisak ostavlja, kako se prezentuje u javnosti. I tu je sve želeo da izgleda savršeno. Savršen brak, savršena deca, savršen on. Sve savršeno, a ništa nije.
Eto toliko je snage ulagao u to, da sada hoda umoran, povijene glave kada ga niko ne vidi. “Kakvom svetu se vraćam? Ko su ti svi ljudi meni, koji me tapkaju po ramenu? Šta su oni u mom životu? Ko je ta žena sa kojom živim, koja u meni vidi samo “bankomat”?”, gorko se podsmevao samom sebi.
Vidite, taj čovek morao je da odraste, pre vremena. Morao je da preuzme odgovornost. Morao je da grize. Morao je i mnoge da povredi na tom putu. Da skloni. Zgazi. Morao je, ali ipak, moglo je i drugačije… Samo on to nije znao… Nije znao, da ako probaš da prevariš život, od njega ćeš i dobiti samo kakice nazad. Svoje sopstvene.
“Da li je moguće da sam zbog ovolike ambicije i pohlepe, zbog moći koju sam želeo da imam, izgubio sebe?”, pitao se hodajući onako poguren. Odgovora nije bilo…
Tek malo u daljini, na tom starom putu, primetio je da nešto sija. Taj sjaj, nije pripadao tom prašnjavom putu. Kako se približavao čovek je mogao sve bolje, sve jasnije da uoči taj sjaj. Sagao se i uzeo u svoju ruku mali prirodni blistavi dijamant, koji je počeo da posmatra.
Dijamant je bio srećan, što ga je napokon neko pronašao. Nasmejao se čoveku i pozdravio ga je.
“Zdravo, kako si? Jako sam srećan što si me pronašao. Ovim putem dugo niko nije prolazio i često sam bio usamljen. Baš se radujem što te vidim!”, reče mu dijamant.
Čovek je bez reči, još uvek proučavao maleni dijamant u svojoj ruci.
“Čuješ li me?”, ponovo se obratio čoveku. “Srećan sam što si tu. Čuješ me, zar ne?”
Čovek je ćutao…
Toliko je bio zatrpan “smećem”, koje je nakupljao godinama, da nije uspeo da čuje dijamant. Njegove reči, odlazile su u prazninu i nestajale.
“Hm”, pomisli čovek, ” I cirkoni ovako sijaju. Video sam ih na stotne. Možda je i ovo lažni sjaj? Nisam, ipak, ja te sreće da tek tako, naiđem na pravi dijamant.”
Kako je ovo pomislio, čovek zamahnu rukom i baci u jarak pokraj puta, mali sjajni dijamant.
Nastala je tišina.
Čovek je nastavio putem sa svojim mislima, a mali dijamant…
Jel treba da vam kažem, koliko je, isprva, bio tužan?
“Zašto?”, ponavljao je u sebi. “Ja ne razumem ovog čoveka… Ne razumem… Šta sam pogrešio? “
“Ne muči sebe više kćeri moja”, začu dijamant najednom glas Majke Zemlje i shvati da nije sam u tom jarku.
“Ti si moja snaga, moja ljubav, moje dete. Ne sumnjaj u svoju vrednost. Ona je ista i u duhovnom i u materijalnom svetu. Iako ti se činilo, nikada nisi bila sama. Sada, ponovo, pala si u moj zagljaj. Ne brini, naći će te neko ko će umeti da prepozna razliku između cirkona i pravog dijamanta.”
“A šta će biti sa tim tužnim čovekom?”, upita dijamant Majku.
“Ništa”, odgovori Majka. “Taj čovek duboko u sebi nosi strah i uverenje da ne zaslužuje dijamant. On je već pri kraju ovog starog puta i vraća se u svoj svet. Ponovo će staviti masku jer mu se čini da je toliko srastao sa njom, da bez nje ne ume da živi. Takvi ljudi, moraju iznova da ponavljaju iste cikluse, jer ne vide da je sve, ustvari… Jednostavno.”
Neda
❤️👏👏