“I gde to misliš da će se žena od snova, maštanja, nadanja i svesti, sa muškarcem od olova, analize, proračuna i materije sresti?”, pitam.
“Jednom jesu”, sigurno odgovaraš, kao da se držiš čvrsto za to što je bilo… Jednom.
“Da, ali ona je tada bila BEZ SVESTI”.
“A, on?”
“On? U totalnoj NESVESTI”, završavam.
Ostatak vremena, provodimo u ćutanju.
“Ti nisi neko ko može dugo da ćuti. Ja sam se uvežbala da mogu. Ali, bilo je pakleno. Baš si stalno trtljao. Zapitkivao. Dosađivao. Toliko si me vrteo u krug. Toliko mrcvario. Koliko sam samo energije izgubila, pokušavajući da nađem odgovore. Zahtevao si ih. Uh, koliko si me nervirao. Ali, i ti si postao mudriji. Sada mogu toliko dugo da ćutim, da te čak navedem da pomisliš, kako te ne vidim. A vidim te. Lomiš se. Grizeš. I?! Eto te! Prekidaš ćutanje. Ali, sjajno koliko si dugo izdržao. Bravo.”
“Ali objasni mi? Kako si postala takva? Kako si tako isključiva? Kako samodovoljna? Kako si…”
“Uz pomoć tame”, prekidam te.
“To mora da je bilo strašno!?”, prestravljeno me pitaš.
“U početku jeste”.
“Pa, što nismo pobegli!?”
“Nisam htela da bežim. Htela sam da raspetljam čvor. Da zacelim sve rane koje su se privezale za moje ženske žile, još od mojih predaka. Htela sam sebe da upoznam, do najtamnijeg mraka. Da raščistim put za nove generacije koje dolaze. Da se vratim tamo odakle sam potekla. U centar. A to sam mogla, samo, ako prođem kroz tamu. Nema drugog puta! Tebe sam ostavila spolja da čekaš, da se ne petljaš u to. Sećaš se? Imali smo dogovor? Poštedela sam te da ne poludiš. Da, da… To ti ne bi izdržao. Vidiš? Mislila sam i na tebe. A ja sam zakoračila, tamo gde nikad nisam bila pre…”
“I?”
“I, eto me. Vratila sam se. Sediš pored mene. Pričamo. Sve manje si neurotičan. Sve više umeš sa slušaš. Nisi ti baš toliko težak tip, kako te doživljavaju. Samo si naporan, ponekad. Zbuniš ljude, pa ih uveriš da si ti – oni. Vidiš, to nije lepo od tebe. Ali, eto, i tebe je prolazak kroz moju tamu ukrotio i zbunio”, smejem se.
“Ajde šta pričaš? Ja se i dalje se plašim za tebe. Ti znaš, da živim od drame. Nadam se da si to do sada shvatila? Trebaju mi opipljive stvari. Odgovori sa pokrićem. I ništa mi nije jasno, to što pričaš? Jedna duša u dva tela, a duša cela. Kako bacam rime, a?”
“Ih. Dučić ti nije ravan.”
“To je on pokrenuo u tebi? Jel da? Zbog njega si prošla kroz tamu?”, analitično me skeniraš.
“Da. On to ne zna. I ne treba da zna. Saznaće, kad mu dođe vreme. Ista smo duša. Sve sam videla, dok sam prolazila kroz tamu. To je neverovatno iskustvo. Ali ti ga zaista ne bi izdržao, druže. Dakle, kao kad bi se iz jednog velikog suptilnog jajeta, izlegla dva. Manja, a opet cela. I svako za sebe je poželelo iskustva ovde na zemlji. I u ženskom, i u muškom biću.”
” I? Šta si na tom putu, još, otkrila?!”, začuđeno me pitaš.
“Otkrila sam jednotu. Celinu. Samodovoljnost, kako ti kažeš. Otkrila sam da moram da pustim, ono za šta sam se čvrsto držala. To je bilo najteže. Otpustiti. Međutim, kad sam shvatila da smo mi jedno, onda je i to nestalo kao magijom. Jer… Nemam šta ja tu sebe da otpustim, moje je samo da se “prepustim toku života”. Spoznala sam, da nema mesta za nedostajanje, za otpuštanje bilo čega, jer ništa ne nedostaje. Cela sam. Tu sam. I on je ceo. Svako moje iskustvo je i njegovo, svaka moja tuga, je njegova, moj uspeh, je njegov, moja sreća, je njegova… Prosto je. To su dva ista života u samoj srži. Život njegov, život moj. Meni mora da bude dobro, da bi bilo i njemu. Jel ti sada, bar malo jasnije? Pokušaj da uključiš svoju intuiciju, da bi razumeo ovaj odnos. Ti beše imaš intuiciju?”
” Imam. Ona živi u meni. Samo što sam joj naredio da ćuti. Ja sam taj koji priča, priča… A ona je jedna fina dama, koju sam uspeo da ubedim, ali samo ponekad, da sam ja pametniji od nje. Povukla se, vremenom… Sve je tiša. Ponekad, samo, proverim dal je živa. Tu je. Ona se oglasi, tihim tonom, ja kažem: “Ćut’ kad ja pričam!” Ona opet, podigne dva prsta, da nešto kaže šapatom, ja opet: “Ćut’!” I ona, šta će. Priča samo kad joj dopustim. Evo je, tu je, znao sam da će mi trebati za ovaj razgovor sa tobom, pa sam je pozvao. Šapuće mi sve vreme. Mogu ti reći, ne prekidam je, jer moram shvatiti zašto je ljudima dat taj izazov u životu? Ja nemam smislen odgovor za to.”
“Da bi rasli. Dostigli mir i sklad u sebi. Sa sobom, uniju. I neverovatnu radost, koja ih čeka kad izađu iz tame u svetlo. Na kraju tame uvek je svetlost. Ispod rana, uvek su blagoslovi sakriveni. Znaš li ti koja je to moć?!”
“Ali, nije li to tužna priča? Ta razdvojenost? Ti karmički partneri sa kojima ste? Svi oni koji vam ulaze i izlaze iz života?”
“Oni su lekcije. Iskustva, za oboje. Uz pomoć njih sebe slažemo i preslažemo. Dok se karma ne završi i ti odnosi, ta razdvojenost, kako je ti doživljavaš, uvek će postojati. Ali gle, nema tu nikakve razdvojenosti. Nikad je nije ni bilo. Ljudi su izmislili prostor i vreme. A ti, pusti intuiciju da govori i pomiri se sa tim, da ti ove stvari nikada neće biti dovoljno jasne. Jer ti si, UM, dragi moj.”
Voli te, Neda
