“Kako ste komšija?”, pitam.
“Kako?”, zastade u prolazu. “Sve mi je izgubilo smisao… Rastao sam kod Fontane sa šibicarima i lopovima i evo sad sa mojih 65, osećam se kao da me je neko pokrao!” , izgovori sležući ramenima.
Priznaćete, skoro svi, ako ne i svi koji svedočimo ovim vremenima, osećamo se kao da nas je neko pokrao. Kao da nam je neko izmako tlo pod nogama. Otrgao život, kakav smo vodili pre. Otrgao vazduh, druženja, putovanja, kretanje…
Vidite, okolnosti su takve! I šta je tu je! Ako budemo, stalno mislili o njima, gotovi smo… Psihički smo sigurno gotovi!
Gledajmo da izvučemo najbolje iz svega ovoga! Nije li ovo jedan od najvećih izazova sa kojim se susreće čovek današnjice? I šta? Svi smo na ispitu! Svi do jednog! Da li ćemo tonuti i žaliti za životom od pre, ili gledati da izvučemo najbolje što možemo od ovih vremena? Šta nam je činiti?
Ovde ima još jedna kategorija ljudi, koji se prave da je sve kao pre, ali duboko u sebi osećaju da nije. Međutim, guraju na mišiće staro, iako im sve u njima vrišti sa sve lažnjakom od osmeha na licu! Oni su posebna kategorija, ne bih o njima.
Zapamtite, stres nam ne čine okolnosti kao takve, već kako ćemo mi gledati na njih! Da li ćemo okrenuti “drugi obraz”, čitaj, maknuti fokus sa onoga što ne želimo i što nas parališe, ili ćemo se prepustiti jadikovanju i haosu? Do nas je! Opet je do nas!!!!
Nije li ovo pravo vreme, da zaronimo u sebe i napravimo jedno čišćenje? Uma, duše, tela! Takođe i čišćenje prostora u kom smo, što da ne… Da se preispitamo? Da se ne držimo na silu za stari život i plačemo za njim?! Da shvatimo da i kada sve ovo što dolazi jednom prođe, da zaista shvatimo, da neće više ništa biti kao pre! Neće, ljudi! Ne zavaravajmo se!
Znam da nas je sav ovaj haos, što nosi promenu, zatekao većinu nespremne, ali gledajmo da izvučemo opet ono što valja iz svega ovoga. Jer ponavljam vam, okolnosti su takve, prihvati ih i uradi za sebe najbolje što možeš!
Proći će i ovo…
Neda
