“Da li da oprostim rođenom bratu, koji nije došao na sahranu naše mame, a dan pred njenu smrt se posvađao sa njom?”
“Da li da oprostim mužu prevaru ili flert?”
“Da li da pozovem svoju sestru, koja me je jako povredila pre 20 godina i čije ponašanje ni danas, ne mogu da shvatim?”
I slično…
Na emocionalnoj skali, postoji pre KRIVICE, samo jedna niža vibracija. Zove se SRAM. Njih dve su, zapravo, kao sestre. U “živom blatu do guše”, skoro da se dave. Onaj koji oseća krivicu u svom životu, sasvim sigurno da je prvo osetio sram.
Te emocije kad pređu u hronične, doslovno TRUJU osobu, koja ih nosi u sebi! Koja živi sa njima. Nekog godinama, nekog sve dok ne napusti ovu stvarnost…
Radeći i razgovarajući sa ljudima, često dobijam slična pitanja kao ova gore. Moj odgovor je uvek isti. Pitanje.
“Nije li krivcu već dovoljno teško sa njegovim teretom krivice?“
Da li mislimo da je lako ljudima koji žive sa krivicom? Sa sramom? Sigurna sam da bi nam oni dali najbolji odgovor na to.
Kad bi znali, sa kakvom se mukom oni bude i ležu, mnogi od nas bi se rasplakali od sažaljenja prema njima. Ne zezam se. Mnoge svađe bile bi oproštene, mnoge uvrede zaboravljene, mnoga pitanja odgovorena.
Da li mislite da je njihovo izbegavanje “suočavanja” prvo sa samim sobom, a potom sa vama, zato što ih “boli uvo”? Upravo suprotno.
Da me ne shvatite pogrešno, ja ovde govorim o ljudima, koji imaju savest, srčanu čakru, empatiju, emocije… O takvima govorim. O čoveku, koji je kao ti, ja, možda tvoj najrođeniji upravo…
Krivcu je najteže sa samim sobom. Nije tebi koji čekaš da te “pogleda u oči” i izvini se. Njihova krivica je SAMO njihova stvar. I to nema baš nikakve veze sa tobom!!!
Čujemo skoro na svakom koraku rečenicu: “Ljudski je praštati, ljudski je praštati….”I sve bi bilo u redu, da ova rečenica nije postala otrcana fraza, izlizana, kao i ona: “Kakve su ti misli, takav ti je život”. Ove rečenice su stvarne i delotvorene i zato nisu zasluzile da se mahinalno ponavljaju, a da se zaista ne primenjuju u životu. Često čujem ljude koji ih, eto, tek onako “ispale”. Ne misleći o njima, ne osećajući ih, eto, tek onako “prospu ih”. Nisu to mudrosti za “lupiti” i nastaviti sa nebulozama.
Jer… MISLI SE VIDE na svačijem licu, dok iskreni OPROST, oboji naše lice mirnoćom i svetlošću.
ZATO, NAPOSLETKU, ONAJ KOJI SE KAJE ISKRENO, NAJGLASNIJE PLAČE I ZATO ONAJ KOJI OPROSTI ISKRENO, ISTO TO RADI.
DA NAŠA DUŠA IMA ZVUK, SUZE KRIVCA I ONOG KOJI JE OPROSTIO PO JAČINI, ZVUČALE BI SLIČNO, A I PO MELODIJI, dobri moji…
I onda… Na emocionalnoj skali, onaj koji se iskreno pokaje i onaj koji iskreno oprosti, oboje bi bez izuzetka napredovali u svesti… Jer ko ne oprosti, to je kao da pije otrov i čeka da taj isti otrov umre, a ko se ne pokaje, otrov je već svuda rasprostranjen u njegovom biću. Ali, to je tema za neki drugi tekst.
Voli vas
Neda
