“Opaaaa, vid’ nje! Al se sred’la!” – izgovorila je Dragica kad sam joj otvorila vrata.
“Kud’ ćeš takva? Aaaa?”- začikavala me.
“Kod zubara, Dragice.”-rekla sam u žurbi.
“Aaaaa, za zubara si se sred’la. Blago tvom zubaru.”- zezala se.
“Za sebe, Dragice, za sebe. A i baš sam se sredila, obukla i stavila malo maskare i sjaja. Ajd’ ćao, sve znaš, šta i kako. Ako si gladna, imaš u frižideru hrane i soka. Kafa, znaš gde je. Sve znaš. Vidimo se za tri sata.”
“Ma zezam te, malo ja. A vid’ mene? Stav’la samo ovu kapu, nisam se ni ofarbala, Boga pitaj! ‘Odam seda okolo.”-ispratila me je tužnim pogledom.
Posle nedelju dana…
“Halooo, Dragice?”
“Halooo…”
“Zovem te, da prvo pitam kako si?”
Tišina…
“Dragice?”
“Dobrooooo. Štoooo?”
“Sigurno?”
“Jesaaaam… Sigurno.”
“Ok. Možeš da dođeš, za dva dana?”
“Važi.”
Posle dva dana…
“Jebeš mi sve, rekla je ulazeći u moj stan, ti imaš nekog Đav’la u sebi? Pre dva dana, ko da si oset’la nešto? Pitaš me, iz čista mira, kako sam?”
Pogledala sam je. Dok je skidala kapu i kaput, trudila se da što duže zadrži pogled na podu…
“Dragice, da nećeš kafu, možda?”
“Vala, mogla bi jednu.”- i dalje je držala pognutu glavu, kao da beži od mog pogleda.
“Ustvari neću, ako nećeš sebi ku’vat.”
“Hoću, i sebi ću. Baš mi se pije kafa.”
Uopšte mi se nije pila i neviđeno sam žurila. Ali najviše od svega, u tom trenutku, prioritet mi je postala Dragica. Dragica, spuštene, obešene glave. Najpoštenije stvorenje, koje sam srela u životu. Neiskvareno… Predivno u svojoj iskrenosti i prostodušnosti.
Sela je na krevet, pognute glave. Jedna suza, joj se kradom “omakla”. Videla sam je. Pravila sam se da ne vidim.
“Eeeee, evo kafice, Dragičice…”
” ‘Fala…”
Sela sam preko puta i ćutala. Ćuti ona. Ćutim ja. Čekam da počne… Dajem joj vremena…
“Imala sam jednog momka… Ja budala, nisam htela da mu oprostim prevaru. Šta ti je sudbina, sretnem ovog mog na autobuskoj stanici, a on mi bio momak pre tog, i vratim mu se. I evo, već dvadeset godina trpim, da me bije, šamara i pravi ljubomorne scene. Gde da idem sa 15 000? Ni stana, ni para! Trpim zbog dece, šta ću….”
Ćutala sam… Prinela sam joj maramice.
“A ti baš zoveš da pitaš kako sam? Baš kad me ponovo istuk’o. Zato ti kažem, imaš nekog Đav’la u sebi. Kao da si predosetila…”
“Zašto te je istukao?”
” ‘Nakooo. Došlo mu valjda. Ja ‘tela da se ofarbam, i on me napade, da imam švalera, pa me išamara. Kad se brijem, što se brijem? Kad se farbam, što se farbam? Prođe poštar, kaže “Dobar dan”, on me ubije. Veli : “Ti se jebeš sa poštarem.” Izvede me ponegde, to mi presedne. Otplačem svaki izlazak iz kuće. Te gleda te konobar, te što gledaš u ovoga, onoga… Čim krene da mu igra živac na vilici, ja znam da sam gotova. Samo mu preskoči.”
“Zašto to trpiš? Jel imaš gde da odeš?”
“Nem’. Roditelji umrli, sama sam. Nemam nikaku platu, decu još nisam izvela na put. Šta ću… Kad bi probala i da ga ostavim, ubio bi me. Ne smem sad! Čim mi deca porastu, i budu svoji ljudi, ja ću da se pokupim i odem sa njima. Bilo gde. Neku sobicu ću da iznajmim. Čim mi se i ćerka zaposli. Pričala mi njegova sestra, da je isto nji’ov otac tako do krvi, tukao nji’ovu majku, dok su bili mali. Eto, on umesto da bude bolji, on isti otac! To im je nasledno, ta ljubomora. Kad nam deca bila mnogo mala, on me izudara pred njima, a oni gledaju. Moraju da ćute. Ja sednem na stolicu, pa krijem suze, a sin kradom priđe da on ne vidi, i pomiluje mi ruku….”
Slušala sam… Držala sam se stojički. Ona je plakala. Čistila suzama, teret sa duše.
“Evo ti Dragice, malo vode. Plači slobodno. Plači, ako će ti biti lakše…”
Došlo i meni da plačem sa njom…
“Eto, zato ja tebe malo zezam kad se središ. Meni sve krivo, što i ja ne mogu. Volim na onoj tvojoj polici, da pomirišem parfeme, nekad. Pa mi lepo… Štrcnem, da zamiriše. Vidiš, ‘odam seda. Šminku, sanjam…. Ma pusti, to sam birala, to je moj život… Sad ćuti i trpi. Još malo… Neka, proće i to. Eeee lakše mi, što se isplakah malo, sad… Hvala ti… Ju, ti zakasni!!! Ja te odangubi skroz… ”
“Ma, nema veze Dragice… Nema veze… Neka si ti bar malo, olakšala dušu…”
Isašla sam iz stana. Jedna suza mi se “omakla”. Dve. Dragičina suza i suza njenog dželata…
Vidite i dželati su nekad bili nemoćna deca. I Dragičin dželat, je imao svog dželata. Svog oca. I potvrdila se moja misao, da se dželat nikada ne rađa, kao takav. Već da su svi oni, koji su to postali, nekad bili povređena, zlostavljana, nemoćna deca. Svi tlačitelji i monstrumi, su ustvari povređivana deca. To vam tvrdim. Nikada ne napada, srećan i zadovoljan čovek. Samo neki uspeju da prevaziđu to nemoćno zlostavljano dete i porastu u “divne labudove”. A neki ostanu i dalje povređena deca, koja se po “starom dobro oprobanom receptu” iživljavaju nad nemoćnima. Jer drugačije ne znaju. Niko im nije pokazao, da postoji i drugi put. Neke rane nikad ne zarastu…
A šta će postati Dragičin sin sutra? Da li, svoj otac? Ili će se ipak, setiti da je svoju pretučenu majku, kradom milovao po ruci….
P.S. Dragica, Slavica, Marica… Mogla se zvati bilo kako, zar je uopšte bitno… Mogla je biti bilo čija žena, majka, čerka, sestra…
Svaka sličnost, sa stvarnim likovima i događajima je slučajna!
Voli vas,
Neda
