Drvo ispred moje terase je počelo da cveta. Bila sam iznenađena kad sam jutros primetila da je, odjednom, od onako sasušenog, činilo se i jedva živog drveta, dobilo prelepe bele cvetove. To se nije desilo preko noći, nego ja nisam verovatno dugo, gledala kroz prozor.
U frci i trci, koju život nosi, nekako ne primetimo stvari koje nam se podrazumevaju. Računaš one su uvek tu, oko tebe, tu su i baš zbog toga nisu u našem vidiku. Primetiš odjednom: “Gle, kako mi je dete poraslo?!!” Ili: ” Odakle meni ovoliko sedih?” Primetiš odjednom, da je mnogo toga prošlo, da je život prošao, da si se udaljio od nekih ljudi, da ti neki ljudi nedostaju sad kad ih nema, a dok su bili tu, ti si ih jednostavno podrazumevao.
Ja sebe često podsećam da je sve jedna velika promena! Čitav naš život je podložan promenama. Evo, upravo ću uzeti gutljaj vode i već ću svoje ćelije u organizmu promeniti. Pomisliću misao, koja mi prija ili ne, i već ću promeniti nešto u svom telu, u zavisnosti od onoga što ću u “sebe uneti”, tako ću i sebe podesiti.
Kako da se postavim pred promenom? Šta ću? Da li da je dočekam oberučke, radujući se, ili da probam da misli o njoj odložim, jer mi stvaraju strepnju, jer mi stvaraju na momente i tugu? Pa dobijem onu “knedlu u grlu”, za svim što ostaje iza mene. Tada, kad mi dođe ta “knedla u grlu”, setim se, da sam ispod jedne svoje slike napisala davno “Iza mene ništa, ispred mene sve.” I to mi da potreban vetar u leđa…
Odavno znam, da je promena prirodna stvar. Nedavno sam pisala tekst “STRAH OD PROMENA”.
Ja u biti volim promene, jer ih shvatam kao deo života, ciklusa, kruga. Ali kada te život sam uhvati za ruku i iznenada dovede “pred svršen čin”, šta ćeš? Možda misliš da nisi baš sada spreman? To ti misliš. Samo ti. Život tako ne misli. Shvatiš da ti se zapravo NIŠTA, ali NIŠTA ne događa, dok nisi spreman.
U takvim situacijama ja uvek biram put POVERENJA U ŽIVOT! Nema druge, nego verovati životu da je promenu napravio, za tvoje najveće dobro! Pomislim, neko brine o tebi, sigurno ima neki plan za tebe… Kažem u sebi: “Nisi sama, ti možda sada ne vidiš zbog čega je to dobro, ali jeste, dobro je, inače te ne bi život “saterao uza zid” i otvorio novo poglavlje!” Zamislim, kako sam u mirnom moru, raširim ruke, plutam, gledam u nebo i prepustim se… Tog trenutka, oslobodim se straha i dam životu sebe u ruke.
Jer… “Bog nekad krivom crtom piše pravo!”
Voli vas, Neda
