Dan prvi (peglam veš): “Ej… eeeejjjj… Nedoooo, Nedolinooooo…. Ks, ks Neki, Nediceee…”
Dan drugi (kuvam ručak):” Malaaaa? Nedoooooo… Milaaaa moja… Ej! Ej breeee…”
Dan treći (šetam gradom):” Što šetaš sama?! Aaaa? Zašto dama, šetka sama? Ej, nisi sama, ja sam tu… Obrati pažnjuuuuu! Šta ako se sretnemoooo? Šta ako naletimo slučajno? Nediiii, mačkiceeeee… Nediiii… Obrati pažnju na mene, BRE!”
Dan četvrti (kuvam kafu):” Alo bre, ti?! Nedoooo! Aha, slušaj sad na radiju…” jednom kada ti se meniiii vratiiiiš, kada prođe sve i kada shvatiiiiiš… da nam daniiii lete kao lasteeeee…” Nedooooo!? Majku mu, pa razgovaraj sa mnom više!?! Dokle, da te jurim? Šta me bre kuliraš?! NEDOOOoooOOOOO!!!”
“Šta se dereš, probi mi bubnu opnu!”
“Aha! Konačno, sam te uhvatila!”
“Nisi ti mene uhvatila, nego sad dok pijem kafu imam malo vremena i živaca za tebe! I ako misliš da nastavimo razgovor, ne viči! Ponašaj se, dostojanstveno.”
“Dobrooo, dobro, Nedice neću ni jednog trenutka povisiti ton. Ok. Samo, molim te, nađi malo vremena za mene… Plizzzz?”
“Slušam te… Šta si se pokondirila? Šta hoćeš od mene?”
“Ovaj… Ne znam, odakle da počnem? Tužna sam. USAMLJENA.”
“Naravno da ne znaš odakle da počneš. Početak nije tvoje prirodno stanje. Završetak ti pripada. Kraj! Ne početak.”
“U pravu si, samo, molim te, daj mi neke odgovore. Muče me neka pitaja…”
“Reci?”
“Šta sam ja skrivila? Zašto, si me zaboravila? Skoz si me zaboravila. Izbrisala kao gumicom. Samo se još nešto od mene nazire… I zašto me nema ni u jednom deliću, makar malom deliću, tvog sadašnjeg trenutka? Nema meeee, nemaaaaa… teško meni.”
“Suzu da ti nisam videla, ako misliš da nastavim ovaj razgovor, budi “na nivou”. Ok?”
“Dobro.”
“TI SI PROŠLOST. Nije ti mesto u SADAŠNJOSTI. Ni u jednom deliću sadašnjeg trenutka, nema mesta za tebe. Ni za Budućnost. Mnogi žive kroz sećanja i predviđanja, a to je zamka. Zamka vremena. Postoji samo SADA i OVDE. Što znači da ni ti, ni BUDUĆNOST nemate šta ovde da tražite. U SADAŠNJOSTI.”
“Kako ne postojim? Kako bre ne postojim SADA. Kad ti, upravo SADA, pričaš sa mnom?”
“Ja sam ti to dozvolila. Ja sam te pozvala u SADAŠNJI trenutak. Pa pogledaj, vidi, kako uživam SADA dok pijem kafu. Kako SADA držim šoljicu, prinosim je SADA ustima, kako uživam u OVOM TRENUTKU. POSTOJI SAMO SADA. I ti si nekad bila SADA, i Budućnost će nekad biti sadašnji trenutak. Ali ne postojite. Postoji samo sada i ovde!”
“A ne, ne mogu nikako, sa tim da se pomirim. SADA, se ja osećam se kao na sopstvenoj sahrani. Baš sada. I šta sam koji đavo i pokušavala, da ti orobim misli ponovo… Jojjj jadna jaaa….Šta me snađeeee?”
“Daj bre, Prošlosti, ne kukumavči tu. Nekad si bila Grom i Pakao. Ti draga, NE POSTOJIŠ SADA. Koliko god da ti je teško, prihvati. Šta cmizdriš tu, kao neka baba? Dobro… Znaš li, koliko puta sam ja plakala zbog tebe? Dok nisam shvatila, da ti ne određuješ moju Sadašnjost. Koliko? Nije te zanimalo. Koliko puta sam htela, da te negde sretnem, da ja tebe pitam ZAŠTO!? Koliko puta? Znaš li, da sam te uporno zvala u sadašnji trenutak, u mislima … Prizivala. Ni korak nisam mogla da napravim u Sadašnjosti, okrenuta tebi… Tebi i samo tebi! A ti? Ništa… Samo muk od tebe. Tišina i mrak! Onda, sam se, sva izgubljena, u nekoj lažnoj nadi okretala Budućnosti, pa rastrzana bila između tebe i nje. Mislila, mislila, “udarala” glavom, razmišljala, patila.” Sve dok nisam najzad shvatila, da vas dve NE POSTOJITE. Da postoji samo SADA. JA SADA. Da se SADA sve događa! ”
“I… Jel si ljuta sad na mene zbog toga?”
“Ne. Ne ljutim se. Više ne. Zahvalna sam ti! Ne mozeš da pojmiš koliko. Jer da ti nisi bila takva, JA DANAS NE BIH BILA OVO ŠTO JESAM. Ti si bila deo mog puta. Da bih, eto, ja SADA bila ovo što sam. Mogla sam da biram, kao i svako, hoću li i SADA zbog tebe biti ogorčena, tužna… Ili srećna, radosna… Da li ću sebi OPROSTITI tebe? Izabrala sam, da OPROSTIM.”
“Stvarno?”
“Da. Jer pošto si i ti bila nekada deo Sadašnjosti, ja sam radila najbolje što sam TADA znala i umela. Kapiraš? Evo, i ovo ispijanje kafe bliži se kraju… I ono će uskoro pripadati tebi. Nisi sama…Vidiš? Sve postaje TI! Samo se drži podalje od SADA!”
“Važi, malo mi je znaš, lakše. Ipak sam ti značila nešto. Čak i za tvoje SADA! Sigurno si mi sve oprostila? I suze? I samoću? I tugu? Nisam baš bila fer…”
“SIGURNO. Ostaje samo još, ja tebe da zamolim jedno…”
“Šta?”
“PROŠLOSTI, molim te, oprosti… Oprosti mi, ŠTO TE NEMA U SADA! Kakva god da si, moja si i volim te.”
