Da li vam se nekada učinilo da ste zaspali u jednoj realnosti, a potom se probudili u potpuno drugačijoj?!?! I tako stojite, gledate i ne verujete šta vidite i čujete? Kao da svet prolazi pored vas, vama nepoznat svet… On je ubrzao, a vi stojite i posmatrate.
Kao na filmskoj traci… Gledate neki film, odjednom kao da je neko isekao tu traku i spojio neki deseti nastavak nekog filma sa tim. I vi gledate, i pokušavate da povežete onaj peđašnji film, sa ovim novim- sada pripojenim. A “niđe veze”…
Vi ostajete zbunjeni. Zatečeni. Mozganje vam ne pomaže. Fali nešto. Fale delovi. Fali neki most od jedne realnosti, do ove druge. Kao da je taj most progutan. Da je usisan. Da ga jedostavno- NEMA! Kao u bunilu da ste. Šta nedostaje da bi slika bila potpuna? Ne ovako zbrkana, istumbana…
Ja sam zaspala u realnosti kada sam slušala intervju jednog divnog i velikog Tošeta Proeskog, koji je sa zebnjom u glasu govorio da se nada da će uspeti da napuni Arenu u Beogradu, jer je to veliki izazov za njega. Da se nada će imati uspešan koncert.
Odjednom se budim u nekoj realnosti gde svaka šuša puni tu istu Arenu. Na keca. Preko noći. Traži se karta više. Karta koja vodi u “Laku noć svesti”.
Ja sam zaspala u realnosti kada su “na ceni” bile prirodne žene. Prirodne. Gde se cenilo da je žensko “Top” ako ima kuk, struk, prirodne sise i dupe. I celulit-of course. Kilo viška, kilo manjka, koga briga. Cenila se različitost. Lični pečat. Nesavršenost. Gde su ženama “Top” ribama nazivali Sofiju Loren, Merlinku, Oliveru Katarinu, Jelenu Žigon…
Odjednom se budim u realnosti gde se “ceni” žensko, ako ima mišiće kao muško. Gde se ceni ISTO. Gde su dobre “ribe” plastika koje se neće reciklirati ni za sto godina.
Ja sam zaspala u realnosti gde su se ljudi družili, jer im se družilo. Jer su prijali jedni drugima. Jer su se voleli ili ne. One sa kojima se nisu voleli, njih su izbegavali i otvoreno im to pokazivali.
Probudila sam se u realnosti, gde se druže, jer imaju koristi jedni od drugih. U realnosti u kojoj se ne vole, a druže se jer imaju interes. U realnosti gde te ne vole, “očima ne mogu da te gledaju”, a govore ti da te vole.
Zaspala sam u realnosti, gde se znalo ko su heroji, a ko zlikovci. U realnosti, gde je oproštaj bio odlika nadljudi. Dar, koji imaju retki. Gde se cenio čovek, koji je svoju tragediju, uspeo da preokrene u borbu. Svoju tamu, u tračak svetlosti. Svoju bol, u nadu. Zaspala sam uz knjigu “Koliba” Vilijem Pol Janga.
Onda se budim u realnosti, gde gledam heroja, gde gledam oca koji me podseća na junaka iz te knjige, koji plače u programu i najiskrenije pita ljude, da li je moguće da veruju da želi da se bogati na svojoj tragediji? Gde kroz suze poziva ljude da se “probude”! Ja to gledam i ne verujem! Ne verujem da smo uopšte toliko otupeli, da se to i dovodi u pitanje?! Budim se u realnosti, gde se zlikovci ne kažnjavaju, ZAUVEK! Nego za to mora da se bori?!?! Ej….!!!
Ej!
PROBUDITE SE!
OVO SU POSLEDNJA VREMENA!
OVO JE KOLEKTIVNA NESVEST!
KOLEKTIVNI SAN!
Ja ne želim da vam kažem “Laku noć svesti”. Ne želim da vam kažem “Laku noć Srbijo, za bolje i nisi!” Ne želim!
A ako me i naterate, da to izgovorim… Znam i verujem da ćete se uskoro “probuditi”. Da će ova realnost luda koju sa nevericom gledam, nestati.
Jer ako spavate, morate se jednom probuditi! Zar ne?
VOLI VAS NEDA!
