Ja sam vam od onih ljudi koji kad ih neka vest rastuži, sačekaju da prođe tuga, da se ublaži ili bar kolko toliko popusti… Onda mogu da pišem, “da čačkam” gde me boli, i da tu tugu vezanu za neke ljude i događaje, preokrenem u osmeh i radost što su mi se desili u ovom životu…
Vest o njenoj smrti, mada ja u smrt kao takvu ne verujem, sačekala me je dok sam bila na moru.
Javili su mi da nas je napustila moja teta Slavka. To nije bilo ništa toliko ni iznenađujuće s obzirom na to da je moja starica već dočekala lepe godine i da se poslednjih pet, šest godina stalno patila po bolnicama. Operacije, lečenje, nepokretnost… Na kraju i demencija.
Kada smo se čule poslednji put, pitala me je stalno jednu istu stvar. Pitala me po više puta za moje. Ali sve vreme je znala sa kim priča. Moje ime nije zaboravila. Rekla je, na kraju: ” Izvini Nenče, nešto sam počela da zaboravljam.”
“Pa Slavka i mi mlađi zaboravljamo, a ne ti”, našalila sam se.
Ta moja draga starica je uvek bila nasmejana. Blagost u pogledu i nasmejane plave oči. Mlade oči, vesele, a lice starice.
Moja teta Slavka, me je čuvala kao malu. Svako jutro bi dolazila sa jednom kesom. U njoj je imala vunicu i igle za pletenje. Uvek se u toj kesi “krio” i po neki slatkiš za mene.
Pamtim je po blagosti, pamtim je po osmehu, po njenom čuvenom “Eh, Nenče, Nenče”, kako me je zvala. Pamtim svoje detinjstvo po šetnjama sa njom. Moja mama je stalno govorila kad bi se vraćala sa posla: “Tebe i Slavke nikad u kući, samo šetate ko “gluve kučke”. Pamtim je po vrućem hlebu koji je kupovala u trafici ili “Tržnom centru” i odlamala okrajak da mi da. Ja sam taj hleb sa uživanjem jela, dok sam je putem držala za ruku. U jednoj ruci okrajak, u drugoj ruka moje teta Slavke. Pamtim i njeno dvorište i staru česmu ispred kuće, onu koju si morao ručno da pumpaš da bi iz nje izašla voda. Nikad mi to nije uspavalo. A i kako bi, kad sam imala 3, 4 godine.
“Jao Slavka, pa Neda ništa ne jede, ne znam više šta ću?”, požalila joj se moja mama.
“Nemoj Rado da se brineš, ješće dete kad ogladni. Ne može dete na silu da jede. Pusti je”, odgovarala bi Slavka.
Teta Slavka je rano ostala bez muža. Sama je odgajala i školovala svog sina. Kada se oženio, rešila je da se posveti sebi i svojoj duši. Rešila je da se posveti Bogu. Zamonašila se. To je potajno oduvek i htela. Tada je dobila ime mati Heruvima.
Zaista imam tu sreću, i sa punim pravom mogu da kažem, da su mene čuvali anđeli. I da se uopšte, pri tom, ne šalim. Heruvimi su anđeoska bića, koja čuvaju vrata raja plamenim mačem, kako mi je jednom ispričala. Mati Heruvima – moja teta Slavka.
Mati Efimija je jednom u intervjuu za “Večernje novosti” rekla o njoj: “Mati Heruvima, pak, „čuvar“ je naše bašte, manastirskog dvorišta i bilja, a svojom blagošću uspe da ukroti svaku životinju.”
Kad sam odlazila u Manastir Gradac da je posetim, nikada je nisam zvala mati Heruvima. Prosto, nije mi bilo prirodno. Ona je bila moja teta Slavka.
U jednom od mojih poseta, pričale smo o svemu kao i uvek… O ovim vremenima, o ljudima…. Nisam upoznala osobu koja je toliko bila izolovana od televizije, novina, a znala sve šta se dešava.
Rekla mi je: “Nenče, nije dobro, neće još biti dobro. Ovo su teška vremena. Mnogo. Ne u smislu ratova, već za dušu ljudi. Budi zahvalna što imaš da pojedeš i popiješ i što imaš krov nad glavom. Sve ostalo pusti, biće što je volja Božja.”
Znali smo dugo da sedimo, u manastiru, tamo u salonu, gde primaju goste. Monahinje su bile predivne. Sa koliko su se ljubavi i pažnje odnosile prema njoj. Posluživale bi nas svežom vodom, donele kolače i skuvale kafu. Moja teta Slavka bi više kocki šećera pojela koji je umakala u tu kafu, nego što bi kafe popila. Odmahivala bi glavom i govorila: “Eto, što volim taj šećer da jedem, a ne smem više…” Ali to je bila ona…
Veselica! Blagost! Utočište! Optimizam! Prepuštanje! Borac! Ljubav! Verovanje! Nada! MIR!
Anđeo (Heruvim).
Čuvar mog detinjstva. Čuvar manastirske bašte. A sada, nadam se, da je čuvar na vratima raja, kako i dolikuje pravom heruvimu.
Voli te, tvoje Nenče
