Juče mi bila Dragica.
Ona mi čisti sobu, ja se zabola u frižider, ribam police. Volim sve da sija. Volim taj miris čistoće u stanu. Volim. Verovatno sam i pomalo opsesivno-kompulsivna.
” Ej, deder… pusti mi neku muziku. Lakše čistim kad peva radio”, reče mi. Pustih joj neku narodnu, znam da to voli.
” Ihhh, što sam ja mislila za tebe, kad sam prvi puta došla : ” Kuku lele, kud dođoh kod ovog baksuza! Ovo neki baksuz teški, u pizdu materinu!”, dobaci mi Dragica iz sobe. Ja, sa onako zabijenom glavom u frižideru, počeh da se smejem u sebi.
I tako poče ona priču…
” Sve mi se ruke tresle, ženo, kad je trebalo da stavim svaku stvar tamo gde stoji. Idi bre, još kad si onako rekla, sve TAČNO VRATI NA SVOJE MESTO, meni se u glavi zavrte.”
” Ej bre Dragice, nije valjda da delujem tako strogo i opasno?”
” Jooooj prvi puta, ja pomislih kud dođoh kod ove?! Posle sam kapirala, da si ti žena koja zna gde joj šta stoji i ako je nešto na sredini, na sredinu da vratim. Kapirala sam da si teeeeška picajzla. Ima nekih, nije ih briga gde im šta stavim.”
Zavedoh se od smeha. Ali sve se smejem u sebi, da ona ne čuje.
” Al’ ispade mi ti bolja od svih. Znaš, čovek se prevari kod tebe”, iskusno mi reče.
” Eto vidiš, mogla si se i ti prevariti… Nego, ajd’ da napravimo pauzu. Može kafa?”
” Može. ”
” Gledaš li ti ovu Zadrugu?”, upita me ispijajući kafu.
” Pa ja ti Dragice nemam kada ni film neki da pogledam… A šta treba da gledam u Zadruzi?”, pitah je, da je ne uvredim. Vidim, znači joj da popriča malo sa nekim.
” Pa onog Slobu i Lunu i njegovu bivšu ženu? Ustvari, sadašnju. A on ti se, sestro slatka, jebe sa tom Lunom pred ženom i svima?”
” Pa kako bre?”, pitah začuđeno.
” Pa lepo. Znaš kako se jebe, ne moram to da ti pričam… Kakvo ti to pitanje? Luda žena, kako?! Pa lepo, ljudski!”, čudeći se reče.
Tu sam već počela na glas da se smejem. Vidim priča joj se još….
” Znaš ona operska pevačica, što i kod nje čistim…?” Klimnuh glavom.
” Kuku lele, pre mi ni vodu nisu nudili po ceo dan ženo… A otkad sam bila bolesna, sad me čeka i kolač i sok. Sad i ovi moji kući kad mi počnu, ja zakukam da me boli glava i oni stanu. Fala Bogu, te se razbole!”
” Ih bre Dragice, još nisam čula da se neko zahvaljuje na bolesti”, rekoh joj.
” E, meni dobrodošlo. Nego, ja ne mogu da shvatim, da neko plati da ode da sluša tu operu…. Kad mi kaže, idem ja Dragice vezbat’, meni se zavrti. Pomislim, što sestro slatka, ne vežbaš kad očistim i odem kući. Pa kad krene, auauau… iuiuiiii. U celoj kući odzvanja! Ja stvarno ne mogu da shvatim, da neko za to plati da sluša. ”
” Pa dobro, ima nas raznih… Neko voli operu, neko kao ti, narodnu… neko ovo, neko ono…”
” Jes vala ima raznih, u pizdu materinu…”, reče i prionu na posao.
A ja se mislim, da je više ovako neiskvarenih duša…. Da je više ovako iskrenih ljudi…. Da je više ljudi koje nije strah, da budu ono što jesu… I kažu ono što misle. Da je više ljudi, koje donose boje u tvoj dan… Da je, jednostavno, više Dragica!
P.S. Dragičino pravo ime nije Dragica.
Voli vas,
Neda
