Nismo. Nismo bića koja treba da se ušuškaju u dosadu i rutinu i stanu. Jednostavno nismo. Niko od nas. Ja sam počela svaku učmalost da proglašavam za “malu smrt”. ŽIV SI ONOLIKO KOLIKO IMAŠ STRASTI ZA NEČIM! ?
Zašto ljudi koji se “udave” u dosadi često oboljevju? Zato što ne žive svoju strast! Svoje talente. Koja je ironija, da se ti isti, dive ljudima koji su recimo sa šezdeset godina upisali fakultet, počeli biznis ili svoj život iznova… Najlakše je biti u zoni komfora, i zanemariti ideje koje ti dolaze! A jel se pitaš odakle ti dolaze ideje? Odakle padnu? Sa neba? Sigurno da je tako.
KAD KAŽU ZA NEKOGA “TRAŽI SE”. E, OTKRIĆU VAM TAJNU, ČOVEK SE TRAŽI DOK JE ŽIV. KAD PRESTANE “DA SE TRAŽI”, TADA MU DOĐITE NA OPELO!
Recimo da si knjigovođa…Ne voliš to. Ne iz srca. I odjednom, radiš završni račun i padne ti na pamet kako bi voleo da praviš nakit!? Odakle ti je to palo na pamet? Šta te sperčava da radiš ono u čemu ćeš uživati i dati celog sebe? Zar ćeš bolje raditi posao koji ti je dosadan i koji ne voliš, od onog koji voliš? Ja neuspehom JEDINO smatram TOTALNO ODUSTAJANJE OD POČETNE ZAMISLI! TO JE NEUSPEH!
Svi do jednog smo ovde došli sa određenim talentima. Kad se zapitaš odakle mi talenat za kuvanje, šivenje, sport, pisanje….? To je ono što si dobio i sa čim si rođen. Ono što ti najlakše ide, što ti dođe kao da izvire iz tebe spontano, što sa uživanjem radiš… E, to mi reci. Uhvati i ne staj! Možda po životnom putu shvatiš da je kuvanje bila početna ideja… A da ti ipak više voliš da mesiš torte… Recimo. I to je u redu! Kuvanje te dovelo do otkrivanja tvoje strasti! Onda možda ipak shvatiš da sa uživanjem praviš torte, recimo za vegane. Pa još više daš sebe… Tako to ide… Drugačije teško.
Mi smo čudna nacija. I to osvestite! Zato ne tražite oslonac i podršku od onih koji “ne mogu da dobace” tamo gde ste pošli. Vi imate obavezu prema sebi, da radite ono što vas veseli! Skloni smo, kao neosvešćen narod, da ismevamo sve što iskače iz nekih naših standarda i očekivanja. Sve što nije jedan posao od-do, sve što je nama neshvatljivo, tome se iz sopstvenog STRAHA rugamo.
Evo recimo, moj primer… Upisala glumu sa 17, vanredno završavala gimnaziju. Zavolela glumu, još od prvih takmičenja recitatora. Znači, ja sam kao recitator upisla glumu. ? Kliknu mi sada! ? Divno sam govorila stihove, kako mi to i danas kažu. Na drugoj godini fakulteta, odem na televiziju. Otvori se put sam. Rekli mi: “Mala, imaš dobru dikciju.” A da se razumemo, ja sam iz kraja, gde je dikcija “utonula u dubok san” i spava u Dolini jorgovana! Ne odem u pozorište, što bi bilo logičnije. Odem u televiziju, a kolege i ja osnujemo pozorišnu trupu. Sa televizije, završim u novinama. Radim kao novinar. Igramo i predstave uporedo. Iz novina, put me opet nanese na televiziju, za mene dugih 9 godina. U jednom trenutku shvatim da me više rad na televiziji i tim emisijama ne veseli. Da mi “noge krenu nazad” kući, kad krenem da snimam emisije. Kažem:”Dosta je!” Shvatim da volim da pišem. Uvek sam i volela. Osnujem blog. Blog me putem “natera” da napišem knjigu. Objavim knjigu. Ali kopka me… Ipak sam uvek volela da šminkam i esteta sam po prirodi. Sa radošću što sam otkrila novu strast i talenat, završim edukacije za make up, microblading i za lash lifting… Koja je to bila radost i ispunjenost u meni, kad sam posle edukacija dolazila kući. ? Ovo samo mogu da pojme oni koji slično osećaju. Dok sam radila, kojekude po televizijama, šminkerke su pitale kako tako precizno izvučem liniju alajnera. ? Mislim se ja, to zbog mog meseca u devici i nezavršene srednje medicinske… ? Pa eto učim i astrologiju od 18. godine. Volim. Kažu: Dobro mi ide. A ja im kažem: E, i to volim!?
Sve što radite s ljubavlju je pun pogodak. Tamo gde se fokusirate, to raste! Nije to rasplinjavanje energije. To je rast iste i konstantno obnavljanje. Jer sve što radiš sa radošću te održava živim. Mesio kolače, šminkao, vozio skuter, pecao… Otkrijte ono što vas veseli. Krenite! Ja ne planiram da stanem. Možda, ko zna, dođe mi sa šezdeset da upišem ponovo neki fakultet. ??❤
Voli vas,
Neda
