Zar nama ljudima zaista nije lakše da pre svega, poverujemo u loše? Zar se loše stvari i reči, ne lepe za naše misli mnogo jače nego dobre? Pogledajte samo novine, ljudi koji ih čitaju svakodnevno, sigurno imaju sliku da živimo u totlanom haosu. Kad bi se podjednako pisalo i govorilo o lepim stvarima koje se dešavaju, a verujte mi na reč, dešavaju se mnogo više nego ružne, ovaj svet bi postajao mnogo lepše mesto za život. Prostor se namerno daje tragedijama, svađama, bizarnim stvarima, da bi i ovo malo pozitivnosti otišlo od nas. Da bi ludi i u strahu išli ulicama. Bavimo se nekom “Zadrugom”, jer te bukvalno drogiraju sa takvim sadržajem, a ne bavimo se sobom! Zar to nije ludilo? Kada posadiš strah u ljude, tada najlakše upravljaš masom!
Uglavnom ste primetili da je posao drugih ljudi u vašem životu, da vam ruše snove. Jer zaista, čim vam je dobro, teško vam je da poverujete u to. Pre ćete poverovati u loše. U loše svi verujemo! Nekako smo sazdani da nam loše bude prijemčivije od dobrog. To nije prirodno.
U predstavi “Mušica”, u kojoj igram Betiju, ima jedna rečenica kad kolega kaže za taj moj lik: “Što je više pritiskam, to više odskače!” Tako i treba da bude!
Meni, čim bih se usudila da razmahnem krilima, sekli su ih. Čim sam kretala sa vetrom u leđa, gledali su da me tresnu što jače o zemlju. Da ne ustanem. Zaista, jbt, umoriš se od silnih pokušaja da uzletiš, jer gledaju da te vuku i opet tresnu o zemlju. Treba se nositi sa tim. I ustati nepovrđen. Zakrpljen. Osnažen. I krenuti iznova! Nekad je trebalo da se osamim i pobegnem od ljudi, da bih mogla da im se vratim. Među masu.
To radimo i našoj deci, nenamerno naravno. Skoro sam u parkiću čula dečaka koji kaže mami: “Biću pilot kad porastem.” Ona mu se grohotom nasmejala i rekla “Da, da važi… E moj sine, gde ti živiš…” Pogledala je u mene i rekla: “Deca.” Rekla sam joj: “Treba da svi odrastemo do deteta.” Biće da me nije ni razumela.
“Spusti se na zemlju!”
“Ne upadaj ljudima u oči.”
“Siguran posao, siguran život.”
Da vas ukalupe! Svi to žele. A ja vam kažem:” Letite, verujte, uživajte! Ne budite rob starih programa, ne budite rob drugih ljudi! Neka misle da ste ludi. Neka misle. Neka pričaju. Neka vam se podsmevaju. Svaki dan nam je poklonjen! Shvatite to!!! Zašto onda linijom manjeg otpora idemo? Na ljudima je da misle i govore, a vaše je da se krećete napred! Menjajte posao, ako ste loše, ako to nije to! Menjajte partnera, ako vam ne odgovara! Menjajte ulicu, grad, državu. Sve promenite, ali prvo počnite od sebe! To ne zaboravite. Sve promene prvo idu iz nas!
Žele da ne verujete u Bajke! Ja vam tvrdim da su Bajke stvarnije, od ove nazovi stvarnosti kakvu živimo. Mi živimo teško ludilo i pomračenje uma! Ko vam kaže da je nešto “Impossible”, recite mu: “Samo me gledaj! Ne moraš da me slediš, ali ćuti i gledaj me! Ja odoh da živim svoju Bajku. Možeš i da mi se čudiš. Da mi se podmevaš, sve možeš. Ni pet para neću dati na to. Samo me gledaj i skloni se!”
Kad vam treba da predahnete od silnih padova, i vuče na tlo, kad ste umorni od pokušaja da letite ponovo, kad shvatite da ne treba da se oslanjate na druge ljude… Eeeejjjj tu ste! Tu ste! Vi ste tu! Ne trebaju vam drugi! Samo ste vi sebi potrebni za let i niko više! Ko hoće može da se pridruži, ko neće mahnite mu samo.
Ovaj život očas prođe, znate? Nemojte da bude: “Pa što nisam. Kajem se.”
Verujte. Mnogo je bitno da verujete! Pre u sreću, nego u tugu. Pre u pozitivno, nego negativno. Pre u ludost, nego u normlanost. Pre u Bajke, nego stvarnost!
Voli vas,
Pretty Woman ?
