U moru, svih koji govore, budi pozitivan, budi stalno pozitivan, diži vibraciju, diži energiju… Ti čoveče misliš, da nešto sa tobom nije u redu ako se slučajno zaplačeš kad si tužan. Kad ti ode neko drag… Ako “slučajno” ljudski, osetiš tugu i bol. Ako ti dođe da se povučeš u neki svoj kutak i krišom pustiš te suze da ti teku niz lice. Čak krene da te “grize savest” što zaboga, spuštaš svoju energiju, vibraciju. Šta? Učili te da se stalno smeješ, ko budala? Učili te razni “gurui i koučevi”, da to nije dobro? Učili te “putu ka sreći”? Zaboga, ti radiš na sebi da budeš stalno HAJ! Pa drži tugu, zanemari je, gutaj!
E pa, čoveče, ljutio si ti na mene ili ne, ja ću ti reći da je sasvim u redu biti tužan, kad te tuga savlada. Kao što je u redu i biti srećan, kad te sreća savlada. A ne misliti: “Joj srećan sam, da ne čuje zlo!” Budi slobodno srećan! Smej se! Budi slobodno tužan! Prepusti se i tugi, kao i sreći!
Jeste čoveče, u redu je plakati. U mom slučaju je u redu, plakati i pisati u isto vreme. Jer tako najbolje, pustim tugu da me pusti. Plač i tuga su najdublja komunikacija tvoje duše koja nema drugog načina da ti kaže “tužna sam”. Ona suzama oslobađa i sebe i tebe, i tvoje telo i tvoj um, od tvoje tuge. Upravo tada si u skladu sa sobom, kada tugu ne gutaš, nego joj daš da te “uzme”. Kao kad si srećan, i tada si u skladu sa tvojom”dušom”, koja je vesela, koja se raduje zbog tebe. Ona je uz tebe i kada si tužan i kada si srećan. Tvoja duša. I to je jedina istina!
Dete plače kad je tužno! Smeje se glasno kada je srećno. Govori nekome glasno: “Ti mi se ne sviđaš.” Ili:”Ti si baš lepa ili glupa.” Deca su iskrena, jer su u skladu sa svojim osećanjima. Deca su najbliža Bogu. Mi od njih treba da učimo, a ne oni od nas. Ne zanima dete, dal’ si ti neki dr, mr ili si prosjak na ulici. Oni su najčistija bića. Mi ih “isprljamo” sa našim strahovima i uverenjima. Sramota je ovo, nemoj ono, ne plači, ne boli te ništa, što plačeš, ti si veliki dečak/ devojčica, govorimo im… Kvarimo ih. A posle kad porastu, kao i mi što smo porasli… Vrte se u začaranom krugu. A lako je. Treba samo, da se vratimo tom detetu u nama. Tu je, čeka nas… Negde smo ga, odrastanjem zaturili. Nabacali slojeve, maske, na njega…To dete u nama je usamljeno…
Kada ti ode neko drag, kao meni danas, kada ode jedna divna, čista duša, u redu je isplakati tugu… Isplakati svu tugu… Gde god da si se zadesio u tom trenutku. Šta te briga, da li će neko, ako plačeš na ulici, da te čudno gleda? Šta te briga? Plači ako si tužan, plači! Jer, tada si upravo, to što jesi. U skladu sa sobom. Sa svojim unutrašnjim detetom. I to je jedini put ka sreći kome treba svi da težimo. Da budemo u skladu sa sobom! Da se vratimo sebi, detetu u nama i svojoj duši. Jer smo se izgubili…
Draga Ines, ja u smrt kao konačnost ne verujem! Verujem, kao u Mikinoj pesmi, da si se Svom Dalekom suncu, zlatnih očiju vratila… Gde god da si sada, hvala ti, što si makar na kratko, bila ovde sa nama. Nadam se, da će ti se i ovaj tekst dopasti kao i svi dosada… Bio je iz duše, moje tužne duše danas, koja plače za tvojom mladošću i borbom… Skidam ti “kapu” Kraljice! Volim te.
Neda, tvoja drugarica iz gimnazije.
