Da, bila sam kao i većina vas dezorjentisana u početku. Šta? Kako? Koliko? Nekoliko prvih jutara bih se probudila i gledala u plafon.Verovala sam da sanjam da je svet stao. Osetila sam, kao da mi je neko otrgao moj život. “I šta sad?”, pitala sam se. Bežala sam u snove, tamo živela život i to je bilo tako, sigurno, nedelju dana! Znači bila sam “ko pile u kučine”!!!
Onda sam shvatila da imam više vremena za pravi život! Za život vredan življenja! Zbog koga je svako od nas tu! Na javi! Na javi u svoja četiri zida! Odjednom se sve usporilo, stalo i vratilo me na početak. Prvi put u istoriji čovečanstva je svet stao!!!!! Ejjjjj!!! Neko nam je rekao: “Ćao, ajte sad svako u svoju pustinju, pa se suočite sa sobom!” Pa zar to nije uzbudljivo?! Vreme za porodicu, za meditaciju, molitvu, za kuhinju, za pisanje druge knjige, koju sam započela još početkom prošle godine i nikako da je završim, za disanje, za preispitivanje, razmišljanje… Za sebe! Da ne moram da multitaskam! Briga me za jurnjavu!
Sada, iz ove perspektive, moram da vam kažem, meni ne nedostaje onaj život zombiranih ljudi, užurbanosti, nemorala, materije, nesvesti! Uopšte mi ne nedostaje!!! Niti bilo ko, ko vapi za tim svetom i dalje!
I sad, uhvatila sam sebe, kad sve ovo prođe, da ne dođem u situaciju da mi počne nedostajati ovaj život sada! Uhvatila sam sebe, da nekako čekam da posle svega ovog, svet bude bolje mesto za život. Da se neke vrednosti više cene. Da ne budemo zombiji iz logora, koji jurcaju da stvore neki život ko muve bez glave, a pravi život ni ne žive! Jer, pazite sad, ako se desi nešto manje od te promene koju očekujem imam utisak da ću biti razočarana! Znam, do mene je. ( Inače, kad sam sad ušla na moj blog, stanem u čudu!?!?! Pa moj poslednji tekst na blogu, pre svega ovoga, mnogo pre svega ovoga, zove se PROMENE???!!! Il sam luda, il sam vidovita… )
Da se vratimo temi…
Zamislite svet gde se nećemo klanjati gluposti, nemoralu, brodovima, novcu, bogatstvu, golim dupetima, neprirodnim ljudima… Zamislite svet, u kom ljubavi treba da težimo i svesnosti! Prirodi! Vodi za piće, čistijem vazduhu i porodici! Zamislite svet, gde je cilj čoveka razvoj i usavršavanje duše, a ne foliranje i površnost! Svet, gde neće deci uzori da budu tamo neki prasići i krmače, nego svet u kom će možda i ti prasići i krmače, da se osveste! Pa da znaju u tom novom svetu, prosto proširenu da sastave! Wow, zamislite takav svet! To je svijet gdje živjet’ bih htjela, kad sve ovo prođe!
Mi to možemo! Jer ipak smo svi mi, jedna duša ovog univerzuma koju su vekovima sile tame, razni negativni entiteti… zovite ih kako hoćete, pokušavali da razore. (Ovo je tema za drugi tekst)
Ljudi, napolju se vodi strašan rat. Hrane se našim strahom! Ovoga puta se javno vodi rat, za naše duše!
Ja nekako čekam, da kad prođe ovo što su nazvali Korona, se probudim u svetu gde će opet prave vrednosti znati da se cene. Nekako osećam da to i korona čeka, pa da konačno popusti! Da zapevamo Đoletovu: “Odlazi cirkus iz našeg malog grada,
Širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
Ko je domaćin, a ko je bio gost?”
Zagrilte sebe!
Oprostite svima, pa i sebi!
Ljubav imajte u srcu, za svakoga!
Budite spremni za nova vremena uskoro!
Voli vas, Neda
