Shit happens! Nije do Shita, do tebe je! Do tvoje reakcije na njega! Uvek je do tebe!
Došao je i taj divan subotnji dan. Ugrejalo sunce i nebo se plavi, samo mi se momci motaju po glavi… Čekaj! To nije ova priča, to nije pesma za ovu priču. Nešto sam pobrkala…
Vreme da se krene u Sarajevo. Maja se udaje. Rekli nam da je najbolje da vozimo preko Šapca, Loznice, pa na Zvornik, Han Pijesak… i sto čuda do Sarajeva. Kad kažem sto čuda, mislim na Romaniju – Munju nebesku, opasnu lepoticu bosansku! Nekako dođosmo do Šapca. Jurimo 30 na sat. Ne može se brže. Kao u Maratoncima. Samo nam fali još g. Rajković. Ja već počela da cupkam u kolima. Gledam na sat. Vreme prolazi. Svečani ručak je u 16h. Kolona vozila, svi mile… Konačno se ukazalo malo slobodnog prostora.
– Daj malo gas, daj malo gas – govorim.
I damo malo po gasu. Samo jedan minut, evantualno, minut i po smo dali malo po gasu.
Otkud se odjednom stvori ova mlada policajka?!! Dve mlade policajke! Jedna snima radarom, druga zaustavlja.
– Gde ste krenuli?
– U Sarajevo, na svadbu, pa požurili malo.
– Niste baš malo požurili. Šta je ovo danas sve same svadbe – kaže? Sad smo jedna kola i sa mladom uhvatili. Moram da vam pišem kaznu, baš ste preterali. Jurili ste.
Šta da radiš? Daj neka piše, pa da nastavimo put. A Kaznaaaaa!!!??? Da ti se zavrti u glavi! Nema ono nešto malo, pa platiš pola ako požuriš sa uplatom. Neeee. RADAR! Mislim se u sebi – Jooooj. Ali, ko zna što je ovo dobro? Možda bi negde… Neću ni da mislim… A ona neka fina policajka, em te kazni, em joj se valjda moj muž dopao, on je ljubazan tip, pa ga upozori za još jedan radar i presretača! – Da znate – kaže.
Nastavljamo da milimo… Gledam na sat. Cupkam u kolima. Do granice.
– Dobar dan, zeleni karton?
– Nemamo!
– Nemate? Kako ste bre krenuli bez zelenog kartona? Izađite iz kolone, stanite sa strane. Ne možemo da vas pustimo dalje, dok ne kupite.
Stojimo. Minuti prolaze… Ma ni na kraj pameti nam nije pao zeleni karton! Kupili. Krenuli konačno. Mislim se.. Ma, ko zna što je i ovo dobro…
Put kroz Bosnu…Vijugav. Penjemo se… Romanija! Lepotica! Milimo, ponovo… Dok krivudamo, ispred nas dva kamiona prevoze neke balvane. Nikako da ih zaobiđemo, ma šansi nema… Gledam na sat. Cupkam. Oook, da li ćemo stići na vreme? Odjednom munja, po bosanskome nebu sinu!!! Pa druga, pa nas kiša ubi na Romaniji. Ooo my God!!! “My God” mi postavlja izazove i kontraste! Baš danas, kad se udaje Maja za Eleka! Kad nam je stalo da ne zakasnimo! Ma, bolje i da kasnimo, nego da ni ne stignemo, saglasni smo oboje! Tešimo se.
Sarajevo! Napokon! Eh… Stigli mi na vreme u Sarajevo. Taman da se smestimo u sobu i prisustvujemo venčanju – mislim se.
Kad hoćeš vraga! Mi umesto u Istočno Sarajevo, pravac u centar Sarajeva. Nema, kad čovek ne zna za obilaznicu, a nigde natpisa! Samo piše- Sarajevo centar! Aca isključio navigaciju, jer sam sve vreme posmatrala kako se zbog spore vožnje, vreme za stizanje prolongira. Pa kad sam videla da se predviđa da stignemo u 19h, umesto u 16h, on je isključio navigaciju.?
E sad, mi jesmo na vreme stigli u Sarajevo, ali smo se vrteli po Sarajevu brat bratu 40 minuta. Zamisli to? Bedak. Nakon svih prepreka, ti stigneš na vreme i onda zakasniš u samom Sarajevu!? Zakasniš što ne moš’ utrefit’ restoran? “O God”, zar baš moraš ovolike kontraste da mi postavljaš? Više nisam cupkala, igrala sam moravac u kolima, pravo da vam kažem. Koga god pitaš, niko ne zna da ti objasni gde je restoran?!?! Jedni kažu levo od Trebevića, drugi desno! Na kraju nam je neki čiča kod neke autoperionice dao prave putokaze. Sad i napamet znam kako iz centra do Trebevića! Oj Trebeviću… I zavezanih očiju bih sada znala. Oh Trebeviću, Trebeviću… “Ispod Trebevića sanjali smo sne, ko će brže rasti, ko će lepši biti…” Kemo, Kemo…
Nema… Tako je, kako je… “pustismo ti vesla”!!! Dođosmo do sobe. Frizura mi propala, šminka se takodje razmazala. Raščupam se. To mi je uvek siguran friz. Došminkam. Stavim crveni karmin, on uvek izvadi stvar i razvučem osmeh. Stigli smo na prvi ples! Yupiiiii. I na još sto plesova to veče. Čak sam i moravac igrala. Još jedan. Onaj u putu se ne računa!
Eto, tako je to u životu. Nekad su, same okolnosti kočnica. I… ili ti ostaje da se nerviraš i stresiraš, ili kažeš – ko zna što je ovo dobro… i drmneš jednu Bratsku rakiju, pa ostaneš jedan od poslednjih gostiju na svadbi…
Živeli!
Voli vas Neda!
