Obuj moje cipele

“Rekli su mi najgore o tebi, nisu nikad pričali o sebi, rekli su mi ono ća su tili, virova san, stariji su bili…” O. Dragojević

Mene je, ni sa čim izazvano, danas “udarila” ova pesma po glavi. Pevam je čitavog jutra, i setih se da je jedini način da prestanem da to radim, da pišem… Nešto mi se tu ne uklapa! Trebalo bi: “Rekli su mi najgore o tebi, i tako su pričali o sebi…”

Pa evo, da vas pitam, ogovarate li? Pričate li loše o drugima? Izmišljate li, priče o nekom ko vam nije simpatičan? Koga ne poznajete? Gledate li, druge ljude, sa podsmehom ispod oka, smeškate se, pa kad vam okrenu leđa, “opletete”. Zavidite li nekome, što je sad na skijanju, što ima lep brak, što je uspešan u poslu, što živi u vili, što mu švalerka bolja riba od vaše, što je svojoj deci priuštio najbolje…?

Izleti li vam: “Vidi kakava je?” “Uf seljanka, prešla iz opanaka u najke…” “Vidi ovog, al’ se usvinjio…” “Majke ti, vidi je kako se obukla, užas!” Kažete li: “Ih, blago njoj! Ma, lako je njemu.”

E pa, ne valja vam posao! Skačete sami sebi u stomak, direktno! Pričajući loše o drugima, skidate sa njihovih leđa, sav teret, i stavljate ih na svoja! DA! DOBRO STE PROČITALI! Pričajući loše o drugima, svu svoju životnu energiju trošite na njih! Pričajući loše o drugima, usmereni ste na njihov život, a ne na svoj. Pričajući loše o drugima, kaljate i trujete svoja usta i dušu. Džaba, vam svi postovi na vodi, i biflanje molitava, ako vam je jezik prljav i misli vaše! Pričajući loše o drugima… Vi pričate o SEBI! Ne o drugima, o SEBI. Bitke su to sa vama samima. Nešto vas boli u vašem životu. Neki zajeb’ postoji! A to nešto što vas boli, nećete rešiti pričajući loše o drugima! Nema šansi! Sami sa sobom, jedino možete doći do rešenja! Nemate vremena? Pa to vreme što potrošite, da “blatite” druge, iskoristite da upitate sebe: “Šta me to toliko boli u mom životu? Šta me toliko boli, pa mi smeta nečiji osmeh, nečija ljubav, nečija putovanja, nečiji nov kaput, cipele… Ajd’, baš da vidim… I rešavam.”

Svaki put, kada uperite prstom u nekoga, pogledajte i videćete da su tri prsta uperena ka vama! Ka vama! Tako da ako šaljete drugima prezir, ako ste zavidni, tri prsta su i dalje okrenuta ka vama! Ako šaljete, ljubav, vesele misli drugima, opet su tri prsta okrenuta ka vama. I? Kada ćete se lepše osećati?

Jel: “Blago meni”? Blago meni! Blago meni, što i kad mi krenu takve misli, prepoznam ih i zaustavim momentalno! To je trening. Dani i dani, treninga. Blago meni, što su me moji vaspitali, da uvek budem okrenuta sebi i dragim ljudima… Zaista, Blago meni! To i ja mislim!

Nego da vas pitam, blago meni, da li bi neko, obuo moje cipele? Ne bi. Kada bi, blago meni, znali koliko odricanja, patnje, suza, mozganja… stoji iza svih onih za koje kažete : “Blago njoj/njemu!” Ne bi. Kada bi znali, da je nekome od njih bilo potrebno mnogo odricanja, da je nekome od njih bolesno dete, da mu je posao sve što ima u životu, da je “propišao majčino mleko” da napravi neki uspeh, da nekoga od njih čeka prazan stan, goli zidovi, muž koji pije, udari “koju vaspitnu”, žena koja je neurotična, na antidepresivima, šira porodica kao “kamen oko vrata”, koja kao gladni ptići viče:” Daj, daj…” NE BI! Zaboravili biste na tuđe cipele, na tuđu kožu i NIKADA, kada bi znali nečiju priču, ne bi rekli, onako puni zavisti: “Blago njemu/njoj!” Nikada, ne bi ogovarali i pričali loše o drugima, kada bi znali njihovu priču. Kada bi znali kroz šta su sve prošli. Nikada, ne bi menjali svoj život, za njihov! NIKADA!

Kad vam dođe tako, samo se setite ONOG PRSTA, I DA SU TRI I DALJE UPERENA KA VAMA! Lepe misli i reči, tri ka vama. Loše misli i reči, tri ka vama. VAŠI PRSTI! VAŠ IZBOR! VAŠE MISLI. VAŠ JEZIK. I NA KRAJU, NAJBITNIJE, VAŠA DUŠA!

Znate da već volim da začinim na kraju… Evo danas sa… Blago njemu… ?

Erazmo Roterdamski: “Kada bi glave poletele niz ulicu, svako bi potrčao za svojom.”

“Može svet pričati o meni šta mu drago, ipak sam ja, jedino ja, kažem vam, kadra da sve uveseljavam, i bogove i ljude.“

Voli vas,

Neda