“Refren ili…?”
“Ma šta ‘oćeś… Ajd’ refren…”
“Aaa, dobrooo… Sa druge strane, sa druge strane jastuka…”
I dan-danas se smejem toj sceni iz emisije, Idol.
Kada bi jastuci znali da govore, ala bi bilo “veselo”. Ala, bi bilo veselja. “Sve u šesnaest”! Evo, već zamišljam…
Jastuci skrivaju naše najskrivenije tajne. Čak i one najdublje. One podsvesne. One koje nam dođu u snove. Nepozvane! Ispadnu iz neke fioke, davno zatrpane svim i svačim. Svakakvim željama, nadama, strahovima, patnjama, suzama… Svakakvim đubretom, koje smo sa godinama pokupili.
Imam svoj omiljeni jastuk! Nosim ga na putovanja. Ne volim da spavam na hotelskim jastucima. Jednom sam… i bilo je belaja. Ne bih o tome… Zna jastuk, znam ja.
Boljih prijatelja od jastuka nemamo! Sigurna sam u to! Koliko puta su mnogima suze upijali u sebe i nisu se bunili uopšte. Sav teret naših “teških” glava, oni stojički podnose! I opet nas sa onom istom mekoćom-ušuškaju. Kao da nas sklone i od nas samih. I misliš, misliš, vrtiš se…”pričaš” im u sebi, svakakva sranja, ludosti, perverzije, želje, koje ti padnu napamet. Opterećujš ih, a oni to sve pomno slušaju i ćute. Eto, kakvog li paradoksa, umesto da ljudi slušaju jedni druge, oni stalno o sebi trtljaju. Jastuk ne. On te pomno sluša i sluša… Ne progovara ni reč! Iznova i iznova, iz noći u noć. Upijaju i ćute.
Ne požuruju te: “E, ajd,’ skrati, žurim!” Ne govore ti: “Ma ti si bre budala, šta to zamišljaš?” Ne osuđuju te: “Kako te nije sramota, da misliš na tu osobu…!?” Znaju sve naše tajne i snove! Samo oni i mi i niko više!
A kada bi progovoriliiiii???!!! A joj! Koliko bi toga izašlo na videlo. Ego svih nas bi se srušio istog momenta! Istog! Sve maske bi pale. I ostao bi ogoljen, skroz na skroz! Kada bi jastuci progovorili, ono što znaju, brakovi bi se srušili istog momenta! Veze raspale! Prijatelji, kumovi i rođaci posvađali. Dobro, ako je za utehu, možda ne baš svi, ali…
“Nije bitno, sa kim spavaš, već koga sanjaš!”, rekao bi tvoj prijatelj jastuk! I ništa ne bi mogao tada da sakriješ. Stao bi, posramljen, zbunjen, počeo da zamuckuješ: “Pa…nije, nije to baš tako, nisam to mislio…”
A jastuk bi rekao: “Ćuti tu, ne laži sram te bilo! Mislio si to i to, sanjao si toga i toga, prevario sa tim i tim, zamišljao, to i to, povraćao, tad i tad, plakao si prekjuče, zbog toga i toga… Ćuti, stidi se. Mene, slagati ne možeš!”
Samo, kada bi progovorili… Ali, bolje što ne govore. Ipak, je bolje tako. Tako bar znaš, da imaš jednog sigurnog prijatelja, koji te poznaje do srži i koji nema šanse da otkrije, ono ko si zaista! Prijatelja do groba, koji ti neće “zariti nož u leđa” ili ti se narugati pred nekim. Neće zloupotrebiti, tvoje poverenje.
Valjda zato, jastuci i nisu napravljeni tako da mogu da govore… Ne znam… Zato… Mirno spavaj i sanjaj… Ostaće, samo između tebe i tvog jastuka, negde zaglavljena ISTINA…
“Sa druge strane, sa druge strane jastuka…”
Voli vas,
Neda
