“Pozvani korisnik, trenutno, nije dostupan. Molimo, pozovite kasnije.”
Ovog korisnika, možda nekada i dobijete, ali velika greška, velika je, što ste ga uopšte i pozvali…
Kada bi trebalo da prestaneš da se samopovređuješ? Juče.
(Odmah da napomenem, da vam ovaj tekst silovito nameće beskrajno mnogo pitanja, da biste sebi dali odgovore!)
Negde sam pročitala: “Kako očekuješ od drveta koje je raslo da bude drška za motiku, da napraviš violinu?” Nikako. Pa zašto onda to radiš?
Zašto se boriš da te primeti, da te prizna, da shvati koliko vrediš-emocionalno nedostupna osoba?
Zašto se rveš sama sa sobom u ringu za nečiju ljubav i pažnju? Nikoga u tom ringu nema sem tebe. Znaš li to?
A onda kažeš, neću više! Pa opet isto napraviš.
Zašto nekome dokazuješ da vrediš, da vrediš čak više i od neke druge koja je na mestu, na kom bi ti želela da budeš? Zar zaista želiš biti na njenom mestu? Čemu ta potreba, da dokažeš sa vrediš?
Otuda jer ti treba, priznanje da vrediš. Da si dovoljno vidljiva. Bezglavo jurcaš za tim priznavanjem tebe kao dragocenog bića.
Koju validaciju tvoj ego traži? I zašto baš od emocionalno nedostupnih osoba? Ko te to naučio da se za ljubav treba boriti i dokazivati? Ko je to znao hladno da te pogleda i tek po nekad zagrli, pohvali ili kupi čokoladu, ako nešto dobro napraviš? Ko je, maloj tebi, to priznanje uskraćivao, pa si morala da pokažeš da vrediš, tako krhka i tek rođena u ovom svetu? U suprotnom, ljubav ne zaslužuješ. Zašto je za tebe ljubav, jednako što i emocionalna nedostupnost drugih? I daješ je i juriš i prostireš se i raspadaš se, a ovamo tek, na kašičicu dobiješ nešto pažnje. Što partner emocionalno nedostupniji, ti više misliš, voliš, više se dokazuješ, više daješ. Zanimljivo...
Ko te ubedio da nisi samodostatna i dovoljna baš takva kakva jesi?
Zašto, iznova i iznova težiš onima koji su emocionalno nedostupni za tebe? Koji nemaju i ne žele ništa da ti daju, sem mrvica?
Šta pokušavaš da dohvatiš? Koga da zadržiš?
Kome da pokažeš ko si ti?
Nekome ko te ignoriše? Ko te stavlja na tretman ćutanjem? Na hladno? Ko te svaki put ostavi na čekanju, ko te briše kao gumicom… Za koga si, u krajnjem slučaju, nebitna. Uuuu al boli ova reč, NEBITNA, jel da da boli? Ništa više nije zabolelo od nje. A što te boli? Jel zbog tog nekog, za čiju ljubav moliš? Ne.
Nazovimo stvari pravim imenom, JURIŠ TU ENERGIJU KOJA TI IZMIČE, jer u dubini svoga bića, ti nedovoljno voliš sebe i misliš da si nedovoljna takva kakva jesi. Ti funkiconišeš po obrascu ponašanja, da bi bila voljena, pokaži da si vredna ljubavi! I samo to prepoznaješ kao ljubav. Samo to! Ta nedovoljnost se kao parazit uvukla u tebe i umesto što pokušavaš drugima, koji te ne vide, da daš svu tu ljubav koju imaš da bi bila vrednovana. Svaka priča sa nedostupnim muškarcem poziv je tebi samoj, da pogledaš u tu svoju ranu i daš ljubav samo sebi. Ljubav u neograničenim količinama.
Zar se ljubav juri?
Zar se, da bi te neko voleo, moraš dokazati da vrediš kao biće, kao žena?
Ne.
Jasno je, da u tebi postoji ta velika rana i apsolutno ona nema veze ni sa jednim emocionalno nedostupnim partnerom kog si imala. Ona zavija, kao crveni alarm, svaki put kad ljubav poistovetiš sa željom da te potvrdi da vrediš, neko iz vana.
Ta rana se usadila u tebe kao uverenje, kao krst, da TI za ljubav treba da se boriš da bi bila primećena i vrednovna. I zato te privlače osobe koje su ti nedostupne. Dobiješ malo “viđenosti”, pa osoba “okrene glavu od tebe”, a ti pomisliš: “Ako je “okrenuo glavu”, to je znak, da se potrudim još više, da shvati da vredim!” Što on više okreće glavu, ti više zapneš da pokažeš da vrediš! Pa opet tako, i opet… i uhvatiš sebe da patiš, jer ovo što zoveš “ljubav”, ti uporno izmiče. Izdresirali su te tako. Nisu možda namerno, ali da, grozno zvuči, dresirali su te. Jer za tebe važi pravilo, da što se više dokažeš da vrediš, to ćeš više ljubavi dobiti.
I eto tebe. Porasla si…
Ti misliš da je rana u tebi zaboravljena. A ona lukavo čuči negde u nekoj fioci tvoje duše, pa izleti, sa svakim novim partnerom, koji miriše na hladnoću i nedostupnost. Znaš li zašto izleti? Jer čeka da je se rešiš. Da shvatiš da si dovoljna i vredna ljubavi, baš takava kakva jesi. Bez dokazivanja, jurenja nečije energije, stavljanje fokusa na nekoga kome nisi posebna, koliko bi ti to htela. Tek začin na stolu, ali ne i glavno jelo. Tek posledica, a ne uzrok. Tek zabava, kad mu je dosadno.
Ponovo te pitam, ta mala ti od koga je bila nedovoljno primećena i kome je morala da se dokazuje da vredi, da bi zaslužila ljubav? Čije ti je to pažnje i ljubavi uvek falilo? Otac ili majka? Drugovi u školi?
I sada, taj ranjeni deo tebe, stalno traži, vezuje se i nalazi emocionalno nedostupne partnere i vodi te u dobro proživljeni krug pakla u kojem moraš da se boriš za nečiju ljubav i pažnju, jer jedino tako misliš da si celovita.
Imam, još jedno važno pitanje za tebe: Zašto se “ložiš” na ignorisanje i tretman ćutanjem, a nisu ti zanimljivi oni koji tebe jure, pokazuju ti otvoreno emocije i simpatije i u čijem prisustvu osećaš lakoću? Što? Jel nisu “tvoj tip”?
Onda kad zaboraviš ideju o “tvom tipu”, možda i daš sansu nekome ko će biti pravi partner za tebe. Ne tip za tebe, nego partner. Primećuješ li da u tebi uopšte ne postoji ideja o onima koji ti otvoreno pokazuju naklonost? Tek tako, pokazuju ti da su dostupni za tebe. Oh, kakvi dosadnjakovići. Ljubav moraš zaslužiti, moraš naći onoga kome ćeš dokazati da vrediš, kome ćeš iznova i iznova, prostirati sve najlepše od sebe pod noge! I gle čudne igre, što te manje primećuje, više ćeš se potruditi? A ove druge ni ne percipiraš u svojoj realnosti.
Zašto? Zašto za Boga miloga?!
Zato što se još uvek nisi oslobodila “tvog tipa muškarca” i dala šansu nekome ko možda na prvu nije “tvoj tip”, ali je neko ko je tvoj istinski par.
Znaš li da tvoje srce iznova krvari, pozivajući te da zagledaš se u sebe i isceliš već jednom tu ranu, sa svakim novim emocionalno nedostupnim partnerom?
Nisu oni tu, da im dokazuješ ko si, misleći da će te postaviti na mesto koje zaslužuješ, da će te “videti”! Oni su tu da shvatiš da to ljubav nije i da svu tu ljubav koju već imaš, moraš prvo sama sebi dati. Razumeti sebe, zašto to radiš. Tada ćeš se isceliti. Tada ćeš biti spremna za zrelu ljubav. Za celu ljubav.
I još nešto, mada su oni nebitni za ovu priču o tebi…. Kako misliš da nekoga ko je navikao da funkcioniše u stanju preživljavanja, po prvoj čakri i nižim čakrama (one su zadužene za puko preživljavanje), NATERAŠ da dođe do srčane čakre, koja je za ljubav potrebna, ako je on drži zatvorenom za tebe, a verovatno i druge… Neko ko preživljava od detinjstva, ko je kao dečak morao da se isključi od bola kroz koje je prolazio, a povezan je bio sa neprijatnim emocijama koje je, verovatno i sam doživeo-on kida! Kida draga moja, sve što bi ga podsetilo da će mu emocije biti povređene i ide u sigurne vode nižih vibracija, koje ga neće povrediti. Jer on mora PREŽIVETI. Šta pitaš me? I sam svoje traume. On mora isključiti emocije, jer su one za njega opasne! Jednom davno možda je i on gledao oca koji tuče njegovu majku ili je vara, možda ga je majka ostavila u detinjstvu, drugovi u školi maltretirali… Milion je scenarija, koje on nije prevazišao. I sve dok čekaš da on to nekada primeti i kod sebe promeni, na pogrešnom si putu. Vrlo pogrešnom. Ti nisi tu da tako neisceljena, isceljuješ neisceljenog, koji to ne želi!
Draga moja, ne ide to tako.
Ne ide.
I ne pitaj me, kako ovo znam… ali veruj mi, da duboko saosećam u tvojoj boli.
Više puta sam i ja od drveta za motiku, pokušavala da napravim violinu.
Ne ide, ‘beš ga.
Neda
