“Ne možete razdvojiti duh od tela. Stomak šalje mnogo više poruka mozgu, nego što dolazi sa druge strane! Ako ste ikada bili lečeni od depresije, kao ja, recimo Prozakom, koji podiže nivo seratotnina, stomak tada ima više seratonina nego mozak, hemikalija raspoloženja. Stomak prima poruke iz celog mozga, uvećava ih i šalje nazad u mozak. Zato kad slušate predosećaje u stomaku, vi dobijate celu sliku. Vaš intelekt i vaše misli samo su jako mali deo vašeg “aparata za procene”, a emocije dolaze mnogo pre misli. Ovo je nužno, jer bez snažnih predosećaja mi jednostavno ne preživljavamo. Koliko dugo bi ljudska bića preživela da nisu u dodiru sa svojom intuicijom?”
Gabor Mate “Kad telo kaže ne”
A sada, ako imate vremena, a za sebe bi trebalo da ga nađete, hajmo da pročitamo jednu pesmu:
“Ovdje se radi o dva kotača
o dvije, tri stange i jednom sicu
ovisi o tom kako tko shvaća
a zapravo, stvar je
u običnom vicu.
Trebam bicikl na pola dana
zašto ga trebam priča je duga
važno je samo to da ga nemam
to jest bicikl, al’ imam druga!
Stoput me zvao – daj, stari, svrati
on će bicikl sigurno dati
i tako, eto, u ćvrstoj vjeri
po taj bicikl odlazim k Peri.
Pero i ja smo bili k´o braća
sjedili uvijek u istoj klupi
pušili tajno u istoj supi
od prvih praćki do dugih hlača.
Sve je to krasno, u istoj klupi
a što ako Peri u glavu lupi
pa kaže – ja ti bicikl ne dam
ako ga trebaš, ti si ga kupi.
Zar da mi Pero okrene ledja
otkud mi pravo da njega vrijedjam
da je bicikl od suhog zlata
pa ja ga trebam na dva, tri sata.
Ne može Pero da se ne sjeti
bio je sa mnom u istoj četi
pod kišom granata, u istoj borbi
nosili smo glavu u istoj torbi.
Medjutim, bicikl nije granata
a već je proslo i dosta od rata
čovjek se mijenja i tko ce ga znati
hoće li dati, neće li dati.
Ma, tko, je l’ Pero, šta ja tu mlatim
Pero mora bicikl sigurno dati
zar starog druga da on iznevjeri
kome ću drugom ako ne k Peri.
Kum sam mu sinu u crkvi bio
kada nitko od naših nije to htio
izgubih člansku zbog takvoga gafa
a mi smo zvali čak i fotografa.
I sad se tu grizem zbog jednog bicikla
dok mahnito lupam na njegova vrata
on ništa ne zna, on pita – tko je
a ja mu, kroz vrata, dreknem svoje:
Ja sam Pero, ja,
došel sem ti reći
da ideš u vražju mater
i ti i tvoj bicikl
požderi si ga!”
Zvonko Špišič
Siroti Pera… Nadrlja ni kriv, ni dužan. Otera ga sumanuti um njegovog druga u vražju mater.
A da li je Perin drug, koji je krenuo da pozajmi bicikl od Pere, uopšte, primetio da se u njegovoj glavi odvijala čitava priča koja nije prestala, dok Peri zaista nije pokucao na vrata? Neeeee. 🙂
Perin drug ovako misli (to je problem, jer misli ne prepoznje): “Treba mi bicikl-nemam ga, ali imam druga koji mi može pozajmiti bicikl, daće mi Pera bicikl, pa neće, pa šta ako me se Pera ni ne seti, ali mora da se seti, pa ipak smo svašta prošli, ali šta ako, ipak, mi ne pozajmi taj bicikl….” Itd. A jel vam ne dođe da poludite, od ovih misli? 🙂
Moje pitanje za vas je: “Koliko smo u danu, Perin drug?” Perin drug je izmučio sebe, prešao do pakla i nazad u svom umu, samo na putu do Pere. Je li to iko primetio? Da li ko, od nas, ume da nadgleda svoje misli ili puštamo da nas voze kako žele, a onda preduzimamo akcije ili ne daj Bože reakcije, u zavisnosti od samo jednog delića našeg mozga? Koliko je važno ono što on govori? Koje scenarije smo u životu iskonstruisali, a koji se zapravo nikada nisu ni desili? Niti će se desiti.
Koliko smo u jednom satu ili sekundama, Perin drug? Primećujemo li to?
Ono što vam sa sigurnošću mogu reći, jeste, da je strahovito važno da te mentalne obrasce OSVESTIMO. To je moguće! To se vežba! Kroz, vratite se na reči Matea Gabora sa početka, vezu sa vašom intuicijom. Uključivanjem predosećaja i shvatanjem, da stomak vidi kompletnu sliku! Ovo se vežba, svakako i disanjem i meditacijom, jer tada si sam sa sobom. U početku čuješ svakakve bljuvotine i misli. Uspaničiš se, normalno. “Jer… Ko želi biti sam sa ovom budalom u mojoj glavi?! Ja sigurno ne! Daj da odem nešto da radim. Da ga ne slušam. Daj da odem piti kafu, gledati vesti, juriti ženske, izaći u grad… Ma daj, bilo šta! Samo da ga više ne slušam!” To je korak 1. Onda, ako ne pobegneš, a važno je ne pobeći :), najednom, shvatiš da si u stanju samo da ih POSMATRAŠ. Da one nisu ti. I tada si uzeo “uzde u svoje ruke”.
Ali, da se vratimo korak u nazad i bolje upoznamo taj glas, koji nas i sada uverava da on ne postoji, da smo to mi. Morate naštelovati sebe, POMNOŠĆU U TRENUTKU, i posmatrati ga šta vam govori. Isto se vežba. Evo, dok vam ovo pišem i sama ga čujem, doduše utišan je i ljut, ljut je jer je utišan, ali čujem ga kako mi govori :
“Daj šta to pišeš? Ko da će neko to čitati? Poludela si skroz. Ne, ne ti si pukla. Neću više sa tobom da pričam….”
“I ne moraš“, odgovaram mu.
A ne, neću se raspravljati sa njim.
Evo ga-ćuti. 🙂
Pa da nastavim…
Taj moj stari znalac, koji me poznaje bolje od svih, kao i vaš vas, uvek se utiša kada radim nešto kreativno, jer je to način na koji se moja duša izražava. Vaša duša ima svoje načine izražavanja. Mi ne shvatamo, da on, ustvari, samo preplašeno traži udobno mesto za odmor. Mi to ne vidimo, jer smo se stopili sa njim.
Kada prvi put primetite da je on on, da niste to vi i da on stalno nešto govori, može vam to biti šokantno! Najbolji način je da se odmaknete od njega i pogledate ga.
Zašto, recimo, ljudi koji su ugušili svoju kreativnost živeći živote po uputstvima i zaboravili na nju radeći suvoparne stvari – puknu? Zato što su se odvojili od svoje esencije. Načina na koji njihova duša priča, svoju autentičnu priču i pokazuje se ovom svetu. Neću ići daleko, ali svi programi se pokreću još u najranijem detinjstvu iz odnosa koji smo imali sa primarnom porodicom. Ogledaju se, u našem doživljaju, tog prvog kontakta sa ovim svetom. Ovo vam neće, olako, na tacni servirati stručnjaci i duhovnjaci, koji su i sami nesvesno preuzeli ulogu svojih profesija i duhovnih dostignuća. Svojih titula i zvanja. Oni samo nisu u stanju da ga vide. Mogu, kad se oslobode toga šta im je ovaj svet rekao da jesu. Možemo svi, kad nam ne treba validacija i upiranje prstom u nas: “E, ovo jesi!”-od spolja. Učili jesu o njemu, znaju mnogo iz knjiga, ali mu se nisu približili i osmotrili ga. Dobro ovo pročitajte! Sklonite se od takvih, koji imaju potrebu da naglase koje su škole završili i knjige pročitali. Bravo za njih, ali ovde nije reč o tome…
Ovde je reč, o kotaču koji nas vrti, a da ga nismo svesni. Ovde je reč o uplašenom prijatelju, koji želi da nas zaštiti do neuspeha, strahote, veza, selidbe u nepoznato… Ma, od same smrti. Ovde je reč o onome, koga možete nadgledati, a ne stopiti se sa njim i pustiti ga da rovari i uspaniči vas. O onome koji misli ako izgubi kontrolu, gotovo je-umreće. O onome koji, kad duša priča-ćuti. Onome koji, utihne kad shvati da nije u opasnosti. Da je na sigurnom i da mu se ništa loše neće desiti. Onome, koji ne zna šta znači “imati poverenje i veru”.
Kada se ulovite, da osuđujete, da krivite, da prosuđujete druge… Znajte da ste duboko u ulozi “Perinog druga”. Deo uma koji je preuzeo vaše biće, vodiće vas u ravno, pakao na zemlji. Baš taj neurotični um, on je rođeni glumac i većina ljudi toga nije svesna.
Nema POMNOSTI bez POTPUNE TIŠINE I OSAME i ISTRAJNOSTI U NJOJ. Koga? Tebe i svih uloga koje si preuzeo. Nema! Najjači je, kad nas ubedi da ne postoji. Pakao vam nije tamo negde, pakao vam je u glavi i u prijanjaju za svoje misli! I ovo pročitajte dva puta. I možete zavarati sve, ali sebe, svoju suštinu, svoje telo koje pati u tome-nikada nećete uspeti. I krenuće šize i nervni slomovi na spolja i krivićemo druge za njih. Npr. okolnosti i šefove i partnere i kišu i prijatelje… Ali istina je, da si se ti odvojio od SEBE! I da nikako to da shvatiš! I prođe ti život u umnim zavrzlamama i ostade ti i bez bicikle i bez druga Pere, na kraju.
Zato:
Pogledajte se objektivno. Sami sa sobom. Gledajte sebe, kao da vi niste vi. Posmatrajte se. Uzmite to vreme za sebe.
“Vaš um vam uvek govori, da imate nešto da promenite van, da biste rešili svoje unutrašnje probleme. Ako ste mudri, nećete igrati ovu igru. Shvatićete da je savet koji vam daje vaš um, psihološki oštećen. Misli vašeg uma su uznemirene njegovim strahovima. Od svih saveta na svetu, koje ne želite da čujete , to su saveti jednog uznemirenog uma.”
Majkl Singer
Zato, veruj mi kad ti kažem… Sve oko tebe si ti! I svako! I Sve!
Neda
