Taksista: “Ti si mi sine, prva vožnja od jutros. Više potrošim dok se grejem u kolima, neg’ da sedim kući. Ženu sam sahranio, pre 15 dana… Nemam sa kim da da progovorim reč, pa mi lakše da sedim u kolima, možda neko naleti da popričamo, neg’ kući.”
Ja: “Moje saučešće…”
” ‘Fala ti… Pa ja ne mogu da verujem sine, da me sa’rana koštala 1500 eura!!!!???”
” 1500 eura? Sa nadgrobnom pločom ili bez?”
“Kakvom pločom? Ima ploča! Nego, dok su povadili dvoje pre nje iz groba tog, da naprave mesta, još 37 000?!”
“Za šta još 37 000?”
“Pa da preslože u kese kosti što su tu bile i naprave mesta za nju… Pa država, pare, socijalno još… 96 000!!!”
“O ljudi moji…”
“Pa to ti kažem… Zamisli umre čovek sad, a nema pare, šta će da uradi – ne znam!? Imaš ti dosta ljudi, ne mogu se sa’raniti, nego opština sa’rani. Jel znate?”
“Nisam znala…”
“Ja, ja… Znam ja …Sluš’o sam bio na groblju. I reko’, jeb’ ga sad! Kažem vam sine, ko nema pare.. ma koje… gotov, gotov, to je užas! A 58 000 sanduk još, da je drži taj prevarant, što ima sanduke. Nego, ne mož’ ti ništa sad dokazat’.”
“Stanite.. 58 000 da je taj čovek što prodaje sanduke, drži dva dana u sanduku??!”
“Koje čovek, nečovek! 58 000 što je držao nju par dana u sanduku i obuko je… I ondak ovi 94 000…”
“Ma zašta sad 94 000?!”
“Neeeeemam pojmaaaaa!”
“Pa zašta ste dali, još 94 000!?”
“Ne znam, ništa ne znam ni ja. Pitam one na groblju, oni vele: “Tako treba bit’.!” Nego, juče sam bio kod direktora groblja ovde. Sve sam mu isprič’o. I njemu bilo sumnjivo kaže: “Ja ću vama to sve da ispitam, ostav’te broj telefona.” Izračun’o sve i veli: “Ne više od 60 000! To je cena!” Ma reko’ mu ja: “Evo ti papir i olovka pa računaj sam kol’ko me koštalo sve. Računaj!” Kaže čovek:” Oooo, Bože me sačuvaj! Šta ste ovo sve plaćali?!”
“Po toj Vašoj priči, čoveku se stvarno ne isplati da umire!”
“Ne bre! Kažem ti… Ta “lopov firma”, on za godinu dana, kupio je sebi dva stana. Čuo na groblju, pričaju… Pa kako neć’ kupit’ dva stana, dve sahrane – 3 000 eura! Jebo te… Jel tako, pa da. Eto ti! Nego, eto imaš ljudi, ubiju te u mukama, pa ne znaš ku’ ćeś, de’ ćeš, ni šta ćeš! Pa ne moguuuu sine da shvatim, da na mrtvome zarađuješ?! Nemoj ‘leba jesti, al’ nemoj na mrtvome zarađivat’, jebo ti pas mater!!!”
P.S. Ovaj tragikomičan (bar sam ga ja tako doživela) razgovor između kočopernog dekice taksiste i mene, prenet vam je u celosti! Od A do Š. Pa vi sad vidite, dal’ se više (ne)isplati, živeti il’ ‘mreti? Jer, iz ove se kože – ne može!
Voli vas,
Neda
