Verujem. Verujem u Anđele! Verujem u ta predivna nefizička bića. U tu prelepu radosnu energiju. Verujem takođe, u ljude koji se pojavljuju kao anđeli u našim životima. Ljude kojih da nije, život bi nam imao sasvim drugačiji tok. Dakle, jasno vam je… Verujem, u Anđele koji mnogima nisu vidljivi golim okom. I u Ljude koji se kao Anđeli pomagači, pojave BAŠ kada su nam potrebni.
O prvima, divnim nefizičkim anđelima, ne znam puno. Ne usuđujem se da kažem, da znam puno…. Ne poznajem svakom ime, ne znam kako se dele po lestvicama, po bojama… Ali znam da postoje. Znate i vi, pitanje je samo koliko ste otvoreni da im dopustite da vam priđu. Nažalost, nas od malena uče da je realno, samo ono što je vidljivo. Da ništa što se ne može videti golim okom ne postoji. O, tuge li velike… O, slepila li beskrajnog… Nisam videla Mont Everest, jel to znači da on ne postoji? Nisam bila na Maldivima, jel to znači da Maldivi ne postoje? Koliko postoji jakih nefizičkih, telepatskih veza… Pa jel to znači da one ne postoje? Mi tražimo fizičke dokaze da nešto postoji… Mi uvek tražimo fizičke dokaze, da bismo se uverili da je nešto stvarno…
Za mene su Anđeli stvarni! Ja ih uvek pozivam za pomoć. Zbog njih sam postala bolja, radosnija, veselija… Oni i jesu “dokona nebeska vojska” koja je nama i samo nama u službi i na pomoći. Nikad, ne dolaze dok ih ne pozovemo. A tu su… Nekome uz levo, nekome uz desno rame… Uvek u “komšiluku”.
Kada mi treba parking mesto, ja ih pozovem. I eto meni parkinga u sred gužve! Kada zaturim nešto, pa ne mogu da se setim gde je, ja ih pozovem. I jel znate šta? Nađem to nešto u roku od par minuta. Kada krenem među ljude obratim se Gabrijelu, on je zadužen za komunikaciju! Kada sam žarko želela bebu, radila sam anđeosku meditaciju u kojoj mi anđeo, sada znam da je to bio Mihael, daje u ruke poklon. Bebu. Rekla sam sebi sa podsmehom tada: “Ti si Nedo, definitivno odlepila!” U roku od petnaest dana, sam saznala da sam trudna! Kada vidim jato ptica, znam da su tu. Kada šetam i slučajno ugledam pero na ulici, znam da će sve biti u redu! Kada krenem da “davim” pričom o njima, drage ljude, slučajno zastanemo kolima i vidim naziv neke radnje “Rafael”! Pa vrisnem od sreće!!! Pa kažem: “Jel vidite? Koji dokaz vam još treba?!” Gledaju me u čudu, kao što većina vas ovo čita u čudu, sa nevericom da ja ovo pišem. Da, ja pišem. Neda. Jesam li poludela? Možda! Ili i vas, otkako je sveta i veka, plaši nepoznato? Pa daj da osudimo. Daj da razapnemo, da zapalimo, da osudimo… Zašto? Jer je u nama iskonski strah od nepoznatog. Daj da se držimo opipljivog. Daj da slavimo dogme! Daj da se vežemo samo za materiju. Ono što nam nije “realno”, to je glupost. Malo sutra! Mislite šta hoćete… Ja Verujem u Anđele. I oni su tu da nam pomažu, kad god! Kad god im se obratimo za pomoć. Zovite ih, uvek kad vam treba njihova pomoć. Nikada vas neće ostaviti na cedilu.
A ovi drugi, nama vidljivi anđeli, postoje i oni. Mnogi i njih shvataju, zdravo za gotovo. I tek kad prođe, sete se i kažu: “Da. Da tada, nije bilo tu i tu, te i te osobe, ko zna šta bi bilo…” Ko mogu biti ti ljudi?
To mogu biti i vama potpuni stranci. A mogu biti vaš otac, majka, sestra, tetka, dete…
Dobar deo mog detinjstva, obeležila je žena koja me je čuvala. Moja teta Slavka. Moj Anđeo. Teta Slavka, se kasnije zamonašila u prelepom Manastiru Gradac, kod Raške. I dobila novo ime, mati Heruvima. Heruvima!!! Znate li ko su Heruvimi?! Znate li?
Dakle, i ti nama golim okom vidljivi Anđeli, ljudi u našim životima, su nam divni pomagači. Zadese se tamo gde treba, i tačno kad treba. Mogu vam pomoći razgovorom, pozajmicom, poklonom… Nekome mogu, spasiti život. Koliko puta ste čuli da se iznenada pojavio neko, potpuni stranac, kada je bilo najpotrebnije. Spasio da ne izgorite u požaru, da se ne utopite, donirao vam odeću, drva za ogrev… Pomogao vam, jednostavno. A ko su ti divni ljudi, ako nisu Anđeli u ljudskom obliku? Recite mi, ja stvarno, ne znam drugi naziv za takve ljude… Osim… Anđeli…
Verujte, dragi ljudi… Verujte! Samo verujte…
Srećni vam, ovi divni praznici…
Voli vas,
Neda
