“Slobodno zatvori oči i seti se prve osobe, koju najviše voliš? Ok? Dobro… Pitaću te, zašto je voliš?”
“Ne znam. Jednostavno je volim.”
“Ok… Opet zatvori oči i seti se pete osobe koju voliš? Zašto je voliš?”
“Zato što je dobra, plemenita, dobar čovek, zna da kaže prave reči u trenutku, podrška je, oslonac, poštujem je…”
“Ok. Ok. Stani. Dovoljno je. Jel ti sad jasno? Da kad volimo nekoga, a ne znamo tačno zašto volimo tu osobu, tada me najviše ima! Tada živim, u svoj svojoj punoći.”
“LJUBAVIIIII moja tuuugo, ti što mučiš srce moje, zar ti ne znaš šta su boliiii, kad se voliiiii , kad se voliiiii…”
“Tooooo!!! Jer, Ja ne znam šta su boliiii, kad se voli, kad se voliiii. Super ste me pitali u pesmi? Kad se voli, ne boli. Ali svejedno pevaj! Pevaj! Neka peva tvoja duša, iako ta pesma nema baš veze sa mnom. Jer ja sam radost! Ja sam ushićenje. Zbog mene postajete bolji, plemenitiji ljudi! Ja sam ČISTA LJUBAV. Kao dečija suza. Kad volite, volite kao deca. Deca u vama se zaljubljuju, zato i jeste drugim ljudima smešni. Durite se, kao dete kad volite. Smešni ste i sebi. Lepršavi u početku.”
“Zato kažu: “Vidi je, ponaša se kao dete! A ima 20, 40, 50, 70 godina?” Ili: “Poludeo/la pod stare dane?”
“To je zato, što duša ne stari. Isto možete voleti i sa 5 i sa 70 godina. Koliko se ljubavi čiste samo desi u vrtiću, u staračkom domu…. Ja sam pobeda duše, nad telom. Tela su vam samo, instrumenti.”
“Pa dobro, ali svi uglavnom govore: “Nije ljubav, dok ne boli?” Zbog čega?”
“Iz dva razloga. Da te proverim prvo: “Koje dve glavne emocije upravljaju vama ljudima?”
“Strah i Ljubav! To jest’ TI!”
“Bravo! Razlog prvi, je što se ja pojavljujem, gde me ne očekuju i kada me ne očekuju. DESIM SE! Jednostavno vas, snađem. I imam želju da me odživite. Ali STRAH u vama biva veći. Može biti da ste već u realnosti sa nekim, može biti da je ta duga osoba ili oboje, može biti da ste udaljeni prostorno i vremenski, može biti da vas je strah da me pustite u svoje srce, iz milion razloga … “šta će reći svet, da partner ne sazna, da vas ne osudi neko…”… E to, zovete patnjom. Nesretnom ljubavlju… Ja iskreno smatram, da kada vam se desim, treba da me odživite! Šteta je da me pustite, olako.”
“Ti govoriš sada o romantičnoj ljubavi… Ima te u mnogim segmentima. Bezuslovna ljubav, ljubav prema roditeljima, deci, poslu, životinjama… Koji je drugi razlog, zbog kojeg patimo i tebe “krivimo”?”
“Da. O romantičnoj ljubavi govorim. Nije ljubav, sve što vi nazivate ljubavlju! Drugi razlog je Zaljubljenost! To je, da tako kažem, podvrsta mene. Kada ste zaljubljeni, zaljubljujete se u magiju, napravite u svojoj glavi nešto što ta osoba uglavnom nije, živite tu svoju iluziju. A onda kada se odljubljujete, patite, jer se odljubljujete od te “slike u glavi”, koju ste stvorili o toj osobi. Zato mnogi ljudi žele da promene srž svojih partnera, umesto da ih vole onakvim kakvim ih je priroda stvorila. I eto tuge i patnje.”
“Ovo si tako lepo objasnila, da mogu samo da kažem hvala ti, zaista. Strašno recimo, boli, kada se desiš, i pokušamo da te “zatrpamo”.”
“Svakako. Za mene treba hrabrosti i otvorenosti. Da ti srce bude otvoreno. A vi ste u strahu. Strah i ja smo kao nebo i zemlja. Kao mrak i svetlo. Mrak je mrak, a da bi bilo svetla u vašim životima, moraš mrak da odagnaš. Zato svi pričaju da odumirem polako. Ljudi su mnogo više u strahu, strahovima od svega. U jurnjavi za materijom. Tempo ovoga što nazivate životom vam je stravičan. Zato nemate vremena za mene. A ja sam tu. ”
“Zadovoljavamo animalne potrebe samo, kao zveri. Jer je takav haos u dušama ljudi, u poremećenim vrednostima… I zatvoreni idemo dalje… A kuda, ne znamo ni sami?”
“Znaš , kako ćeš znati da li nekoga voliš? Kad pomisliš na tu osobu i prvo se setiš lika te osobe. Ne tela, ne odeće, ne govora, ne statusa… Već Lica.”
“Ok. Hvala ti… Mnoge zanima, da li se ti moraš uvek krunisati brakom?”
“Ne. Ljubav je ljubav! Nemam etiketu, ne stojim u rafovima na policama, naročito ne moram da budem potpis kod matičara, dogovor sa državom. Mogu biti, ali i ne mora. Svesna si koliko je brakova, bez mene? Koliko je glume za ljude, da postojim, gde me ili više nema, ili me nije ni bilo. Ja nisam ni korist, ni interes. A toga je danas sve više. Zato smatram potpunom štetom da kada se dogodim ljudima, ne daju mi priliku. Gde god bili, i kad god ih zadesim.”
“Ne bih da te uvredim? Ali, ti nemaš veze sa pukim seksom? Jel da? Više bih te nekako povezala sa strašću, jer ja je nekako doživljavam na nekim dubljim nivoima.”
“Naravno, i strast u romantičnoj ljubavi o kojoj danas pričamo, dođe kao moja podvrsta. Kad je čovek u pravim godinama da je iskusi. Seks sa tim nema veze. Seks može biti “Just sex”. Naročito u ovo ludo vreme. A kada se zaljubiš zbog strasti, zbog nekakve hemije, seksa može tu biti, jer telo želi da i na taj način “odpleše”, a može i da ga ne bude. Isto se možete zaljubiti i da nema strasti. I voleti, a da fizički nikada niste bili sa tom osobom. Možete krišom voleti nekoga, a da ta osoba to ni ne sluti. To su sve nijanse.”
“Koliko se trudiš da mi sve lepo objasniš. Da se prikažeš na pravi način. Da te više ne povezujemo sa patnjom, ubistvima iz požude, tugom, nesrećom, utapanjem boli u alkoholu, lakim ženama i drogama…”
“Ja nisam ništa od toga! Sve prave ljubavi, nisu tužne. Ja sam čista radost. Ja sam vesela pesma duše. Ja sam osmeh koji vam se podkrade kad pomislite na tu drugu osobu. Ja sam tu da vas veselim, da mi raširite srce, da volite, da se dajete, da u tome budete celi… A sad mi, umesto one tugaljive pesme sa početka odpevaj ovu od Atomskog skloništa.”
“Koju, samo naruči?”
“Možemo i zajedno, Nova godina će. A ja vam želim najviše mene u svojim srcima za Novu 2017. Krajnje je vreme. Idemo srce… Jedan, dva, tri…. pa na bis… Jer za Ljuuuuubav treba imat’ dušuuu.”
