Moja te je duša poznala…

“Ja tebe od nekuda ZNAM! Ne sećam se odakle, ali te sigurno poznajem…”

“Ne sećaš se ti, ali se seća tvoja duša! Ona nikada ne zaboravlja. Ne pokušavaj da “mozgaš” gde smo eventualno mogli da se sretnemo i odakle sam ti poznata, jer nećeš naći logično objašnjenje! Potpuni smo stranci! Ali se poznajemo… Odavno!”

Koliko puta vam se desilo, da nekoga sretnete i pomislite: “Znam te. Sigurno te znam?” Da se, evo sada, dok ovo čitate, prisetite i tog prvog susreta, i gde ste bili u prostoru, i kako vas je ta osoba pogledala, da li se nasmejala… Bum! Tras! Koliko puta vam se desilo da uđete u neko društvo i bez ikakvog vidiljivog razloga osetite antipatiju prema nekome, a da niste ni reč progovorili? Jednostavno odbijete se, rekla bih, energetski. A koliko puta vam se desilo, da osetite, takvu povezanost sa nekim, koga uopšte ne znate? Da vam dođe da “tog stranca” zagrlite bez ikakvog razloga, da dodirnete tu osobu kradom, da se postidite, u svom majmunskom umu, a svi ga imamo, što ne možemo da nađemo logično objašnjenje za te “čudne” osećaje. Da je posmatrate krišom, dok  vas ona ne gleda? “Zaboga, vi ste stranci ili se tek površno znate, pa drži ruke k’ sebi!” Koliko puta vam se desilo da ne možete duže od minute da se gledate u oči, jer ako bi bilo duže od minute, bilo bi “beži dok možeš”. Da znate šta će ta osoba da kaže pre nego progovori… Da bude kao udar groma! Kažeš u sebi, jer ne smeš na glas: “Jebo te, mora da sam poludeo! Kakva privlačnost! Ne treba mi ovo!” Znaš ti, čoveče, da to ne bi bila samo puka fizička veza.. I mozak ti se zavrti, i sve ti se odjednom izokrene, dok ti je ta osoba u blizini… “Beži dok možeš, momentalno se udalji od te osobe. Beži!!!”, vrišti na tebe tvoj majmunski um. I ti čoveče misliš: “Nisam ja spreman za ovo!”

A spreman si, jer da nisi, ne biste se sreli. Imali ste dogovor, vaše duše su imale dogovor. Kažu da se srcem jedino dobro vidi. Ja kažem da se dušom jedino dobro vidi! Ona se jadna, probija kroz sve naše oklope, slojeve, maske… Da bi poletela u susret drugoj duši koja je negde tamo čeka. I šta biva? Uče se lekcije! Duša ne beži, ona je spremna da nauči iz tog odnosa! U kom dobijamo, uzimamo, krademo, skrivamo se, volimo, patimo, ćutimo… Ali na kraju uglavnom pobegnemo, “glavom bez obzira”! Jer, duboko u našem nesvesnom, ukorenjen je STRAH od povređivanja, NAPUŠANJA. Od RUŠENJA! Tvrdim vam, da nema jačih veza, od fizički NEVIDLJIVIH VEZA! I pristajemo na površne, lagane nekomplikovane odnose… Jer je to bezbolno! Tu si svoj na svome! Tu si KONTROLOR situacije. A DUŠU svoje DUŠE si opet natovario sa bezbroj, slojeva, maski, oklopa… Zašto? Jer je tako lakše!

Dugo sam mislila da li u ovom tekstu da vam ispričam jednu priču, čula sam je, a koje se površno sećam. Imena glavnih junaka sam zaboravila, zvaću ih, po slobodnoj volji, ONA NJEGOVA I ON NJEN… Ova divna ljubavna priča je od nobelovca Singera…

Ona njegova i On njen, bili su žensko i muško. Dve DUŠE! Uživali su u svom životu na nebu. U ljubavi! Jednog dana ona je nešto zgrešila, i kazna je bila spuštanje na zemlju u matericu neke žene. On njen, je ostao na nebu da je čeka da odsluži zemaljsku kaznu. Rodila se devojčica, u imućnoj porodici. Zaboravila je odakle je došla, i krenula da živi svoj materijalni život na zemlji. Potpuno je zaboravila na svoj nebeski život i njega. Rasla je, postala prelepa devojka i na studijama upoznala nekog dečka. On njen, je sve to posmatrao sa neba, ali mu je bilo zabranjeno da je kontaktira. Ona njegova, je trebalo da se uda za tog svog mladića koga je upoznala. On njen, to više nije mogao da izdrži i dolazi joj u san, i sve joj ispriča i podseti je ko su njih dvoje. Devojka, saznavši istinu, odustaje od tog mladića i odlazi u manastir, da odsluži svoju kaznu do kraja. Godine prolaze i dolazi vreme, da ona umre i da se njena duša vrati svom nebeskom domu. Tamo stiže, ali, On njen nije više tu! Pošto je prekršio pravila, jer joj se javio u snu i rekao ko je ona, on je sada kažnjen da dođe na zemlju, u matericu neke žene i odsluži je!

Eto…. Postoje i ti neki ljudi sa kojima ne znaš, da li bi ti bilo draže da ih ponovo sretneš, ili da ih više nikada ne sretneš? Naše duše se sa nekim dušama prepoznaju. Jure se, traže, u masi drugih duša. Spremni bili ili ne. Hteli to da priznamo ili ne. Da “učimo”, da rastemo, da patimo kroz taj odnos, da odslužimo svoj “zemaljsku kaznu”. Ne, nismo stranci. Znam te, znaš me. Samo zaviri duboko u sebe, kad nađeš vremena…

I evo za kraj u skladu sa tekstom… Divni Mika Antić.

Imena