Tumaram po starim slikama u stanu mojih roditelja. Došlo mi. Koristim trenutak kad sam sama. Dan je ko stvoren za to. Kiša samo što nije.
“Čujem kišu, svira uspomene…”
Fotografija 1. Presavijena je na pola. Izgužvana. Slikam se u prvoj foto radnji, kod Fontane. Tamo sam tada živela. Imam 20, najviše 21. Tražili su mi za neki italijanski film, da napravim fotke bez šminke.
“Fotografije varaju vreme.” Izabela Aljende
dav
Fotografija 2. Ana, Isidora i ja, spremne da uradimo promociju knjige pesama, ove gospođe u lepim čarapama, mislim da je ime Svetlana. Mesto održavanja KOCKA. Piše novembar, 2005. Sećam se, da smo posle pile neke koktele.
“Sadašnost je tačka koja je upravo prošla.” Dejvid Rasel
dav
Fotogrfija 3. Ljiljin 18. rođendan. Raška. Ne sećam se toliko ove večeri (znači sve je bilo u redu), koliko se sećam, da sam dva sata pred proslavu rođendana nekako sebi ušpricala super lepak u oko. Završila sam u Domu zdravlja na ispiranju oka. Zabranili mi da se šminkam to veče. To je za mene bilo tragično. Samo karmin.
“Vreme ide u jednom pravcu, sećanje u drugom.” Vilijam Gibson
dav
Eeeee ovo je već ram za slike 4. Vidi se da sam ga sama pravila. Ljilja, Maja i ja u Herceg Novom. Sve imamo 22. godine. I zaista važi ona “Ja mogu, mogu sve, sa 22.” To je bilo letovanje… Desni ugao gore, “uljez” fotka sa Ljiljinog 24. rođendana. Ladno nosim haltere. Preladno. Mrtva hladna. U sred januara.
“Ljudi uvek stižu u tačno vreme na mesta na kojima ih neko čeka.” Paulo Koeljo
sdr
Fotografija 5. U autobusu. Maturska ekskurzija. Gimnazija. Ja već na fakultetu, ali kako da propustim ekskurziju?! Grlim Anđelka i Žileta. Tu je Stefa, Maja i Ljilja (naravno), Bojana, Peško… Volela sam to njihovo odeljenje.
“Ako si uživao u potrošenom vremenu, onda to vreme nije uzalud potrošeno.” Džon Lenon
dav
Fotografija 6. Bobin vrat je u prvom planu. Kod Ćustića smo u stanu. Nas pet. Ana, Žozefina, Deana, Sneza i ja. Anin je rođendan. Tu je cela klasa i joj neki ljudi. Ja ih ne poznajem.
“Kada vidiš da gledam negde u daljinu, samo pusti. To me malo sećanja ponesu. Ali ne brini, proći će. To je samo mala nostalgija za nečim što je moglo biti, ali nije.”
sdr 
dav
Fotografije 7 i 8. Slavimo Novu godinu. Negde smo u centru grada. U nekom zdanju. Imamo nekih, možda, 24. Tanja sa cigarom u ruci. Vrv prvi i poslednji put u životu. (Mada, sa njom se nikad ne zna.) Ja garantovano ličim na Kraljicu noći. Kabare u životu, kabare u glavi. Oko vrata sam stavila ukras za jelku. Vo imja Oca…
“Postoje trenuci u mom životu kojih ću se uvek sećati. Ne zato što su bili važni, nego zato što si ti u njima.”
dav
Fotografija 9. Žozefina i profesor Boško slave rođendane. 3. Oktobar. On 44. Ona 25. Zaječar. Njega više nema u ovoj stvarnosti, ona je daleko i šaljem joj ljubav kad god na nju pomislim. Posle predstave u istom gradu, napravili nam slavlje. Bilo je roštilja u plastičnim posudama. Svi ga jeli. I svi pili rakiju, osim mene. Ja sutradan zaglavila bolnicu tri dana, usled trovanja hranom. Jedina ja. Da sam bar pila rakiju uz roštilj….
“Stvarajte sebi lepe uspomene. One nemaju cenu.”
dav
Fotografija 10. Guča. Tad i više nikad. Ivana i ja. 25, 6 godina. Kupus pod sačom. Kolo na blatnjavoj travi. Smrdljivi pokretni WC. Trubice pistaljke. Lik koji nas grli, pojma nemam ko je…
“Ponekad ne znaš pravu vrednost nekog trenutka dok ne postane uspomena.”
dav
Fotografija 11. Moja sestra i ja. Sonja se zadevojčila. Možda ima 17, 18. Spremne za grad. Stajling, pa isti ko što se i danas fura. Pantalone sa lancima, mrežaste čarape… Gde li su mi ove pantalone?
Volim fotografije. Prave u albumima. Sećanja sam prizvala u sadašnji trenutak, uz pomoć njih. Jasno i čisto, koliko sam uspela da se prisetim. I odjednom su opet bila živa i stvarna.
Shvatam, ona su uvek tu, ne nestaju i uvek možemo da ih oživimo. Uvek, uz pomoć sećanja, možemo neke ljude da vratimo, da ih osetimo, da se prisetimo.
Ono što je u životu svakog čoveka sigurno, sve živi u sećanjima! I nikada odatle ne odlazi. Sećanja su kao skladište memorije. Shvatam, da sam imala jednu mladost u 20-im, koja je bila luda i blistava, nepromišljena. Pomislim: “E, neka sam.” Shvatam da sam bila tačno tamo gde treba da budem, sa kim treba da budem i da sam bila savršeno srećna.
Shvatam da će i ovaj tren, čim završim pisanje teksta otići u sećanje i tamo ostati zauvek… I Živeti. I treba. Na kraju sve, svaka sadašnjost, postane deo sećanja…
Neda
(Fotografije-privatna arhiva)
