“Nestao sam. Normalno! Otišao. Nestao. Ostavio sam te. Nenajavljeno. Bila si sama. Dugo si bila sama. A onda, kad si shvatila da me nema, da ne vredi više da me čekaš… “Okrenula si list.” Na koga god si “uperila prstom” bio je tvoj. Više nisi bila žena, ona koju sam upoznao. Postala si predator. Strvinar. “Zarazio” sam te. Postala si ja. Žena, kao muškarac. Odličan si đak. Znala si da se snađeš u svim tim situacijama. “Plivala” si u rasulu. Sama. Mogla si da se “udaviš”, ali nisi. Mogla si da “potoneš”, nisi. Odlična sam ti bio škola. Ti, moj najbolji đak. Oko tebe, razbacani “leševi” svih onih preko kojih si mi se “svetila.” Prostrti kao tepih, raskomadani, čekali su da im se “smiluješ”. Nisi. Ni jednom! Gledala si ih prazno. Tupo! Gledala si kroz njih… Gazila ih. Gazila… Gledala si u daljinu. Nekog si čekala… Mene.
Nestao sam. Normalno. Pobegao sam. Pobegao sam od tebe, ženo. Jer od tebe ženo, mora da se beži. Mora! Sa tobom se “lome zubi.” To sam znao. Čim sam te video, to sam znao. Morao sam tog dana da te uhvatim za ruku i kažem: “Nas dvoje, mora da se upoznamo…” Morao sam da proverim, da li ipak mogu da se “provučem” u još jednom mlakom odnosu. Da proverim, da li mi se, dok sam te posmatrao, samo učinilo da moram da bežim?! Nije. Morao sam da pobegnem. Od tebe se ženo beži, glavom bez obzira. Što dalje. Nema mlakog, laganog… Sa tobom, nema! “Stradaćeš”, rekao sam sebi. A nisam želeo da stradam. Nisam. Samo jedan dan sam zakasnio u bežanju od tebe. Samo jedan, jebeni dan. Da sam bar pobegao “netaknut”. Pre nego što sam bio “gotov”. “Ranila” si me. Smešno je, to što ništa posebno nisi uradila da me raniš. Ali jesi… Mene “oštećenog”, oštetila još više. Pognutih ramena, slomljen od muke, vukao sam se ko leš. Išao sam nekim putevima, nekim prečicama i sklanjao se da me niko ne vidi. Ja protuva. Još me peče u grudima, posle svih ovih godina. Tako “ranjen”, na pola živ, na pola mrtav, nestao sam jednog jutra. Probudila si se. Nije me bilo. Čekala si me. Čekala… Čekala… Prvo si gledala na sat. Pa u kalendar. Jedan mesec, drugi, treći… Godina. Jedna, druga, treća… Nije me bilo. Nigde. Bacio sam stari broj. Svejedno, ti nisi od onih koje zovu. Čekala si da ja to uradim. Nisam. A onda je svako čekanje na mene, izgubilo smisao. Ona nada u tvojim očima, dok si me očekivala, polako je kopnela. A umesto ljubavi i njenog sjaja, tvoje srce je počelo da “krvari”. Kap po kap. Iskrvarilo je, skroz. Postalo kamen. Dugo si gledala u jednu tačku na zidu. Nisi ni trepnula. Znala si da si živa, kad bi uhvatila sebe da dišeš. I ja sam znao da sam živ, dok sam te posmatrao iz daljine. Nisam smeo da ti priđem. Više ne. Bio bih “mrtav”. Za mene je ljubav, smrt! Ovako ranjen, divio sam ti se. Ludost, ali i sebi sam se divio, dok sam te gledao, jer sam te pretvorio u sebe. U Lešinara. Strvinara. Nazovi me kako hoćeš. Oprosti mi, moram i sebi da oprostim. Nije mi bila namera ni da te zavolim, ni da ti mene zavoliš. Ja ni ne znam, šta to znači Voleti nekoga. A od nepoznatog, bežim. Bežanja to su, o nas samih. Jer me je strah. Da me nije strah savladao, ljubav bi. A ja ne gazim po nepoznatom terenu. Strah mi je bliži. Uvek bio. Zato sam nestao. Pobegao. Jer od tebe ženo, mora da se beži. Pogotovo sada, kad si postala ja!”
