“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.” Lav Tolstoj
“Šta da kažem, šta da slažem sad, a da je ne rastužim, mislim se? Da li da joj rušim iluziju?”
“…Baš se isplačem. Koliko je moj život bedan u odnosu na njihov… Uopšte, na život takvih ljudi… Koliko im zavidim na toj sreći i ljubavi. Kolikoooo!!! Bila sam neko vreme i na antidepresivima, znaš… Gledam tako, gledam tu sreću na društvenim mrežama, pa se smorim… Pa me smor nije puštao danima, pa mesecima… pa me odveo u depresiju… pa kod psihijatra…”
“Dovoljno je lutko. Dovoljno je, mislim se. Za mene je dovoljno, ovo što sam čula! Depresija?! Plač!? Antidepresivi?! Kukuuuu… O ne! Misli da je njen život ništavan u odnosu na te ljude!? Ma rećiću joj, pa kud puklo da puklo. A ne, ne… Ne zvala se ja Neda, ako joj sad ne “opalim šamarčinu!” Za njeno dobro!”
“Vidiš lutko, to je sve Laž i Farsa!”
“Šta”, trgla se?
“Taj brak o kome govoriš!”
“Neeeee?!?!!?!”
“Daaaaaaa!!!!”
“Kako?”
“Tako. To je za javnost!”
Gledala me je ko’ tele. Znak pitanja lebdeo je u njenom pogledu.
“Većina ljudi, ne kažem svi, ali većina, objavljuje ono kakvim žele da ih drugi vide! Pa prva ja, neću da objavim sigurno da mi je loš dan, da možda plačem tog dana… Svi žele da se prikažu u što lepšem svetlu! Zar ne? I? Šta ti nije jasno?”
“Ništa mi više nije jasno? ”
“Dosta takvih ljudi poznajem… Dolaze mi…. U paru… Opšte ludilo! Kad ona ode do toaleta, recimo, on mi krišom ispriča za švalerku ili obnuto! Cupkaju kada će ovo drugo da nestane na kratko, pa mi se unesu u lice. Krišom. Šapuću. Ja im onda kažem: “Izađite mi iz Aure… hahaha…” Ovo drugo čim se vrati, to je takva ljubav, da moram u sebi da se nasmejem i aplaudiram na glumi! Da mogu da delim Oskare za glumljenje ljubavi i strasti, dosta bi i ih podelila…Veruj mi.”
“A ovo dvoje, jel poznaješ?”
“Šta si se zakačila za njih?”
“Ne znam, oni su mi nekako reper za ljubav i sklad… Za njih ne mogu da poverujem, da je to nešto tako, kako pričaš. Nikako! Oni nisu Lažni. Jel ih poznaješ?”
“Da. Znam ih, vrlo dobro… Znam.”
“Ne ruši mi iluziju, molim te…?”
“Ili ću ti ja srušiti iluziju, ili iluzija srušiti tebe? Biraj? Takva devojka, da završi na antidepresivima?! Zbog čega? Ma daj bre!!”
“Nedo?”
“Molim?”
“Kažeš mi da, ono što vidim nije tako?”
“Da. A šta bi rekla, ako ti kažem da je moj prijatelj sa njom, da je odlepila za njim? I da mi je ona lično rekla da njen muž, “jebava”, tako se izrazila, klinke po gradu?! I da joj je to sasvim u redu!! Eeeeee, moja ti… Sve čega ima previše, pa i te “ljubavi”, zapitaj se da li je to baš tako? Nisi jednina, ako ti je za utehu, mnogo ljudi pati zbog tih društvenih mreža, jer misli da je njihov život jadan i bedan, da je u “tuđem dvorištu livada zelenija, cveće šarenije”…. Idi, s mirom i zajebi te antidepresive, vrediš ti mnooogooo više od Laži i Farse!”
Voli vas,
Neda
