Bar se potrudimo, da u nama proradi i najmanji gen, kneza Miškina, glavnog junaka ovog remek-dela.
Nisam ovde da vam prepričavam, roman “Idiot”, od mog omiljenog pisca. Poželela sam, da osnovne karakteristike glavna tri junaka, implementiram u ovo doba u kakvom živimo. Da uporedim. Ne znam ni sama, odakle mi ideja da napravim ovu paralelu, ali odavno se više ne pitam odakle mi dolaze ideje… Podvlačim parelelu realnosti, koje egzistiraju jedna u mislima i neverovatnom talentu Dostojevskog, a koju je pretočio na papir, a druga, ona u kakvoj mi živimo.
Kakve veze imamo svi mi sa Nastasjom Filipovnom, Rogožinom i knezom Miškinom?
Rogožin prezime, koje u sebi sadrži reč “ROG”, a koja i na ruskom jeziku znači isto, može vam već puno toga reći. Iz moje perspektive, koju uopšte ne morate uzeti za relevantnu, možda je samo plod moje mašte, Rogožin može predstavljati vreme u kojem smo živeli, skoro 13 000 godina. Vreme “spavanja” i “prljave tame” sveta. Namerno sam napisala, “prljave tame”. Tama je nepravedno osuđena, ona nije uvek prljava, ali u ovom kontekstu-biće. Rogožin je, vreme borbe sa najnižim u sebi i drugima. Vreme zla. Rogožin je, ako bi smo pitali Ruse, neka verzija samog đavola. Rogožin, predstavlja sve ono najniže u čoveku, onu drugu vrstu dualnosti, čak mu je i Dostojevski napisao poreklo iz “loze drugog reda trgovaca”, među plemićima. To još veću rupu “kopa” u čoveku, bez plemenitosti. On pokušava sa svojim novcem, da se približi nesrećnoj Nastasji Filipovnoj sa kojom je opsednut. Međutim, on je sam SIMBOL degradacije lepote i talenta, koji su unakaženi u vremenima u kakvim živimo, a koje predstavlja junakinja samog ovog romana. Rogožin je pad čovečanstva. Pad morala. Sama srž korupcije. Osakaćenost svega što vredi. Rogožin je doba iz kog izlazimo. Doba tvrde materijalnosti, bez imalo duha, doba kukolja koji je izašao i izlazi na površinu.
Rogožin je KRAJ, tamne noći.
A ko bi bila neobično lepa i fatalna Nastasja Filipovna-danas? Ona koju nazivaju “ludom” u samom delu?
Ona smo svi mi!
Ona smo, ono što je uništeno u vremenima, koja ostavljamo za nama. Preživeli smo, za razliku od nje. Ona je najdivniji cvet u nama koji je ZGAŽEN pre nego je procvetao, jer se, verujte mi, radilo na tome, da propadne sve ono što vredi u nama. Da nas proglase “ludima”. Ona je pesma od Josipe Lisac, koju posebno volim, “Dnevnik jedne mladosti”. Ona je sluđenost sveta, kakvog posmatramo. Ona je, sva lepota i talenat, bačeni u blato. Svi oni “biseri prosuti pred svinje”. Ona je sav naš potencijal, predat u ruke tamo nekom “Trockom”, koji ne zna šta bi sa njim, jer vrednost se njemu meri novcem. Ona su sve, mlade biljke, isečene i poslate u bespovrat i nemogućnost da zasijaju u svom sjaju u “prljavoj tami”. I na kraju je ona, svi mi, svi oni, koji ne vidimo koliko je u nama lepote, ljubavi i sjaja. Svi oni, kojima se čini da lude, ali zaista lude, od svih ROGožina i Trockih. Od mračnog sveta korumpiranog novcem, individualnom sujetom, EGOljubljem i požudom.
A ko bi bio, onda, onaj zbog koga pišem ovaj tekst? Ko bi nama bio knez Miškin? Ili mi njemu? Ko je nama taj “IDIOT”? Zašto nam je važno da postanemo “Idioti”?
Miškin je doba, koje je neminovno pred nama. Doba čistoće i uzvišenosti, kakav je i glavni junak ovog romana. I niko i ništa, to ne može da spreči. Ma koliko se trudili, ma koliko dobro poznavali razna ezoterična znanja. A poznaju ih i koriste ih, od kada je sveta i veka. Mnogo toga, još, isplivaće na površinu u narednih 2 i po godine. Sva kosmička učenja govore o tome. Pozabavite se malo time, umesto što vam je fokus na svemu što ne valja i što se ruši. Vidimo svi mi da ne valja, ali pred svitanje je najmračnije.
Budimo “Idiot”. Budimo knez Miškin. Gajite u vama Miškinov “Idiotizam”. Ne dozvolite, da vas uvuku u “prljavu tamu”. On ne sledi društvene konvencije i ne plaši se njihovih sankcija, koje uglavnom dolaze u vidu podsmeha. Kada mu se podsmevaju, on se i sam smeje. On ostaje otvoren i iskren, uprkos spletkama u koje je uvučen.
Miškin se čak ni ne ljuti, kada mu nanesu zlo. Kako ga je napisao Dostojevski, pitam se, da li je Miškin poznavalac čišćenja karme? 🙂 On je slika onog drugog dela dualnosti. Potpuna čistoća jednog bića i saosećajnost. Potpuno odsustvo zla.
I da, baš kako što knez Miškin živi u svom svetu empatije i čiste ljubavi i biva izvrgnut podsmehu u stvarnom svetu ( ČITAJ SADAŠNJEM UMIRUĆEM DOBU), prepunom mržnje, zla, pohlepe, spletki , tako šta su i mnogi od nas su osetili na svojoj koži. Miškina proglašavaju “Idiotom”. Vi budite mirni i znajte, da sve što nekima nije jasno ili im je u interesu da se poništi, proglasiće “Idiotizmom”. Oduvek je tako bilo. Vi samo budite Mirni i Znajte.
Međutim, pošto je i sam Dostojevski dok je stvarao ovo remek-delo, živeo u dobu “spavanja”, Miškin nije imao nikakve šanse da opstane i preživi. Sile “prljave tame” su ga pojele.
A mi, novi “Idioti”, mi već imamo šansu. Uvek će biti tu i tamo dualnosti, ali nikada više, bar ne skoro, ZLA koje je pojelo ČOVEKA U NAMA. Jer, ovo što sviće, uprkos svemu, oličenje je kneza Miškina… lično.
Voli vas,
Neda
