Inspirisana bajkom od H.K. Anderesena, ne tako omiljenom u društvu, ni često prepričavanom, ali jednom pretočenom u film i baletsku predstavu… Takođe, inspirisana delom knjige K. P. Estes “Žene koje trče s vukovima”, poželela sam da vam pišem o “crvenim cipelama” … Poželela sam da vam pišem, kolika je važnost za jednu ženu da prepozna trenutak, kada je vreme da ih skine.
Andersenova bajka nas upoznaje sa siromašnom devojčicom, po imenu Karin, koja je silno želela da ima crvene cipele i kada ih je jednom obula, više nije mogla da skine sa svojih stopala. Morala je, u njima da pleše do svoje smrti. Taj ples je devojku činio u početku radosnom, srećnom, dok je nije načisto preuzeo. Bio je ples koji ju je vodio u ekstazu, koja je prerasla u potpuni užas.
Crvene cipele… Da li su one krajnja prilagođenost svemu što nismo? Svemu onome što nam je nametnuto od kolektiva? Što se traži, očekuje od jedne žene? Da li su one naš nedostatak instikta da prepoznamo sve zamke u koje nas je ovo društvo bacilo? Možda su i odsečenost nas žena, od naše prave intuitivne, instiktivne prirode? Odsečenost od naše “divlje prirode”, koja nas ako ne baratamo svesno sa njom, vodi u našu “podivljalu prirodu”?
Divlja priroda, kako kaže i Estes je ono što je poželjno u jednoj ženi, podivljala priroda, NE! Ona ženu, zasigurno, vodi u skapavanje i smrt.
Jedno je sigurno, mnoge fenomenalne žene koje su započele svoj život, kao sjajna, talentovana bića, su zapele u ovom svetu. Nikada se nisu oporavile od “plesa u crvenim cipelama”, jer ih nisu na vreme izule. Ubila ih je ova struktura društva, utemeljenog na konzumentskom načinu života i ogrezlog u materiji. Ako žena jednom obuje “crvene cipele”, a obujemo ih sve, može zaista lepo “plesati u njima”, ako u njoj živi njena prava priroda u celosti. Ako je OSEĆA! Ako je sa sobom u ČVRSTOJ VEZI. Sa svojim INSTINKTIMA. Sa VELIKOM MAJKOM. Ako zna da oseti nedostatak radosti. Umrtvljenost svoju. Ako zna da je prepozna na vreme. DA OSETI.
Devojčicu Karin u bajci, ne ubija osećaj radosti plesa u crvenim cipelama, sve dok ona plesati želi… Međutim, taj ples ne prestaje i iz osećaja radosti, nastaje nedostatak radosti i ples prelazi u iscrpljujući igru, bez kraja. Jer devojčica ne zna da prepozna, ne zna na vreme da oseti kada preterivanje u plesu, kreće da lomi njene male psihičke kosti, sve dok se čitav temelj psihe ne sruši i ona od sjajne balerine, postaje obična iscrpljena, utvara, koja umire. Ona nije na vreme prepoznala kada su je “zaposele” crvene cipele i u tome je njena tragedija! I naša, ako ne osetimo kada je vreme da “izujemo crvene cipele”. Žena koja je nesvesna svojih negativnih misli, osećaja nedostatka, toksičnih odnosa, raznih opijata… sasvim lagano “umire” u ovom svetu. Sve to postaju njene “crvene cipele” i jako teško ih je skinuti kasnije. Veoma teško. Ali nije nemoguće!
Nama ženama je nekada naporno da prepoznamo, kada smo izgubile naše instikte za preživljavanjem “divlje prirode”, ja ću je zvati “izvorne prirode” u nama, jer je to podmukao proces, dugogodišnji često. Društvo sa svime što servira potpuno podržava umrtljivanje žene i to traje i traje i traje vekovima unazad, a žena želi da pripada tom društvu i tu nastaje raskorak između “ekstatičnog plesa žene” i “plesa strave i užasa žene”!
Naša “izvorna priroda” nas čuva oduvek i govori nam: “Ej, dosta je, izuj crvene cipele. Odmori. Stani, da bi mogla ponovo da stvaraš. Polako.” Nas doslovno naša “izvorna priroda” čuva od nas samih. Jer ne možemo kompenzovati svo to ranjavanje, svu izdaju sa preterivanjima, sa besom, krivicom, haosem, poricanjem, čulnim zadovoljstvima… Ne možemo! Tako postajemo “podivljale”, a to toksično za ženu.
Moramo znati da koristimo kako svoju unutrašnju, tako i spoljašnju slobodu, jer ćemo otupiti i postati nesposobne da živimo u skladu i u telotvorene sa našim urođenim darovima. Vizija, Intuicija, Samopouzdanje, Protočnost, Podrška, Stvaranje… Sve to je prirodno za jednu ženu.
Divlja, zdrava, izvorna priroda u nama je dovoljno snažna da nosi željeni arhetip i da se ne slomi. Podivljala, odsečena priroda, nije. Žena koja je odsečena od svog pravog izvora, od Velike Majke, od Kreacije mora da zaroni u isceljenje sebe, na vreme. Da ozdravi. Jer kad si bolestan, nakon te bolesti treba ti vreme da ojačaš ponovo. Ne ideš spašavati druge, ne ideš u boj ako si “ogrezla u bolesti”. Jednostavno, ideš u sebe!
“Zavisnost započinje kada žena izgubi svoj ručno pravljen i smislen život, pa se usresredi na pronalaženje nečega što mu biva slično na bilo koji način. Zavisnost i podivljalost su povezane. Većina žena je bila u zarobljeništvu makar kratko, a neke beskarajno dugo. Neke su bile slobodne samo in utero. Sve su tokom tog perioda izgubile značajnu količinu instikta. Neke su izgubile osećaj za to, ko je dobra osoba, ko nije, pa često zastrane. Drugima je usporena sposobnost reagovanja za nepravdu, i često postaju nevoljne mučenice, spremne na osvetu. Trećima je oslabljen instikt za beg ili borbu, pa se prtvore u žrtve. Spisak se nastavlja.
Obrnuto, žena koja je u posedu zdravog divljeg razuma, odbija konvencije koje nisu razumne, niti negujuće. … Dženis Džoplin je jednom pokušala da se prilagodi, pre pada u opsednutost. Pristupila je redovima moćnih, ali povređenih žena koje su postale leteći šamani za mase. Fransis Farmer, Bili Holidej, Silvija Plat, Džudi Garland, Edit Pjaf, Frida Kalo… Nažalost životi nekih od naših omiljenih uzora među divljim ženama i umetnicama, završili su se prerano i tragično”, navodi Estes.
Samo zato što nisu prepoznale kada je vreme da izuju svoje “crvene cipele”….
Grlim vas, Neda
