Šta ćeš ti Zeko Zekane, među uskršnjim jajima? I što si baš uskršnji Zeka? A nisi uskršnji meda, pčela, ili kuca npr.?
I šta predstavljaju ta kuvana, ukrašena jaja? Da li baš ono što su nam rekli, oni kojima su takođe rekli, da to tako treba i valja? Ili nešto sasvim drugo?
Dal’ da se vodim enciklopedijom Britanika koja kaže da:” Jaje kao simbol plodnosti i obnovljenog života vraća nas k’ drevnim Egipćanima i Persijancima koji su, takođe, imali običaj da boje i jedu jaja tokom svoje proljećne proslave.”
Ili da skoknem do anglo-saksonske boginje Eoster (Eastre)?
Ili drevnog Vavilona i boginje Ištar?
“Ali najviše me Zeko ti zbunjuješ? Otkud Zeka među jajima?! Da se ne lažemo i jaja me zbunjuju? Kuvana jaja! I zbunjuje me to što govore, da se tih dana čuva mir u srcu i radost. Sloga. Da se ne svađa… Da se voli na praznike… Da se prašta na praznike?
A šta ćemo ostalih dana u godini? A, Zeko Zekane?”
Eto mene na zemunskoj pijaci… Među ljudima. Među jajima. Među bojama i lukovinom.
“Boje su najbolje kod mene! Imam i ove što se ne kuvaju, samo sirće ide…”
“Ukrasi za jaja! Ukrasi za jaja! ‘Oćeś cirkone na jaja da staviš? A? Ima jeftini?”
“Evo i korpica crvena, dam ti popust, lepa damo.”
“Hoćete i malo veštačke trave za dekoraciju? Valja se.”
“Popust za Uskrs! Popust za Uskrs!”
Euforija u zraku! Slavimo Uskrs! Narod juri, ko muva bez glave. Sudara se. Kolaps u saobraćaju. Pobacana po pločniku polupana jaja, iz kojih se razlivaju žumance i ostatak belanca. Ljudi psuju ko kočijaši, dok žurno trče da pokupuju sve šta im treba. Kao da će apokalipsa. Guraju se. Preko tvoje glave, nude izgužvane novčanice. Žuri se svakom. Kupuju preko reda… Metež. Opšti metež.
U mislima. U srcima. U dušama.
A slave. Ej, slave Uskrs, Zeko!?!? Najradosniji hrišćanski praznik slave.
Svađaju se. Sikću jedni na druge.
“Kako sad farba za jajca 50, kad si rekao 40?!”
“Kakve su ti to rumunske farbe za jaja, ‘oćeš rak da dobijem od njih?”
“Pu, jebem ti mater, gde si se zaleteo, jaja ćeš da mi polupaš…”
“Daj mi 30 jaja, nem’ ja vremena da čekam u redu, da se gospođa smiluje!”
Ja stojim, na sred pijace! U sred vrtloga. Gledam! Slušam! Kao u onim filmovima, kad junak stoji, a oko njega svi ostali ubrzano idu.
Držim u ruci kesicu farbe i par sličica. Kupila sam i korpicu sa Zekom. Gledam u Zeku. I Zeka gleda u mene.
“Zekoooo? Zekoooo? Šta je ovo bre? Hoćemo li izdržati da budemo u miru i ljubavi, bar za Veliki petak i Uskrs?”
Zeka ćuti.
“Zeko? Hoćemo li da se volimo samo za praznike? Jer su nam tako rekli da treba? A ostalih dana, na ovoj zemlji? Šta da radimo? Da budemo besni, ljuti, mrzovoljni, pakosni…
Postićemo za Veliki petak? A što? Što kad su nam usta ovako pogana? Kad su nam misli pogane? Kad smo za to “Da komšiji crkne krava”. Kad smo sami sa sobom u svađi. Zekane?”
“Ne znam. Evo nisam pametan”, začuđeno mi odgovara Zeka.
“Ti si, vidim, među ljudima, kao ja među jajima. Rekli mi da tako treba. Posadili me među jaja. Rekli mi: “Ti si od sada simbol plodnosti, i da ćutiš tu!” Simpatičan sam, kažu. Vole me i dečica. Zato sam vekovim među šarenim, kuvanim jajima. Ko me pita… Eto, i ti si među ljudima… i ko te pita. Znaš, odlepili smo od silnog “farbanja”, kad ti Zeka kaže. Odlepili smo skroz. A i poslušaj mala, starog lisca Zekana, tebi je najbolje da odeš kući, ofarbaš ta jaja i ukrasiš ih po želji. A svet pusti. Pusti svet… On je ionako kupio kartu u jednom smeru. Odavno…” reče mi Zeka.
Dragi čitaoče, evo veruj mi na reč, da ne znam da je sve to meni rekao uskršnji Zeka, još bih i pomislila da su to moje misli i moja luda glava…?
Srećan Uskrs!
Voli vas,
Neda
