“Ti si “bolesna”, rekao si mi dok si me gutao pogledom, i ja ću biti tvoj lekar.”
“Da nisam, nikad me ne bi ni primetio. Znaš li da su po nama pisani “Orkanski visovi”? “Radi” te patnja. Žene koje pate, te jedino lože, odgovorila sam.”
Ono što nisi znao, je da si i ti neizlečivo “bolestan”.
A ja, ja sam “umirala”. Život sa Saturnom mi je postao težak, obavezujuć, hladan, dosadan… Vapila sam za malo strasti, da se osetim živom i poželjnom. Sve je u meni vrištalo i titralo. A ko bi bolje namirisao “svežu krv” od tebe? Od onog koji uživa da “seče” i pravi duboke rane. Od onog, koga lože izazovi i opasnost svake vrste? A ja sam za tebe bila izazov i “opasnost”. Venera “napadnuta” od Plutona. To sam ja. Predamnom, Bog podzemlja, lično. Moj Had. Moj Pluton. Ja tvoja. I pre nego što sam te upoznala. Tvoja! Jer, nikako drugačije ni ne može, kad smo mi u pitanju.
I Eto te! Stojiš i proždireš me pogledom bez i jedne reči. Ni tebi nije jasno, otkud ti osećaji? Ne umeš ni da ih objasniš. Ne znaš, da je u tebi Iskonski strah duboko zakopan i da te on loži. Zato se i “lepiš” za mene. Pokrećem ti adrenalin. A ti to voliš.
Srećemo se ponovo! Jedno naspram drugog, u ovom životu, po prvi put. U mnogo prethodnih smo se isto ovako sretali. Ostavljala sam te, proklinjao si me. I tako se nas dvoje vrtimo u krug. Iznova i iznova… Iz života u život, ista priča sa nama. Isto “stradanje” i bežanje. Odlazila sam od tebe. Ili… ti od mene?! Zar je bitno? U mnogo njih, Smrt je bila ta, koja nas je rastavljala. Zato se, najdraži moj, i nudiš mene “bolesnu” da lečiš. Da budeš moj lekar. Duboko u tebi ukorenjena je patnja od napuštanja. Da te ja napustim. Tvoja voljena. Ne jedina. Nikad ti nisam bila jedina. Znam to. Neću ni u ovom životu. Znam i to, da mi krv fali i krv bi mi dao. “Namirisao” si me, na prvu. Pre ti mene, nego ja tebe. I to prokletstvo sa tobom me prati, kao ožiljak sudbine i u ovom životu. Eto, naš susret se MORAO desiti! Stranci smo. Potpuni. A nismo.
Čekam te… Da me zgrabiš. Da me upiješ u sebe. I samo kako ti znaš, NE da me izlečiš, nego da me razboliš. Ti mene, i ja tebe. Ono što si ti za žene, to sam ja za muškarce. Magnet! Ni ne trepnem, prilaze mi. Ni ne trepneš, nude ti se same. I otkud nas dvoje u istoj priči? Sa nama se kraj zna unapred. Oseća se u vazduhu. Jedno od nas dvoje će nakon ove bezumne strasti i ludila umreti i ostaviti ovo drugo. Opet.
A ja, Venera, baš sam našla sa kim ću lagano da koketiram?! Smeškam se zavodljivo, dok me gledaš. A ti si santa leda, ispod koga izvire vulkan. Ne prolazi mi to kod tebe. Ovako bih mogla sa Marsom i Uranom da zavodim, da flertujem, da se pokažem u punom sjaju kokete. Ti mi to ne dozvoljavaš.
I…. Lavina je krenula. Nosi sve pred sobom. Sve što želiš je, da me prisvojiš i “usisaš” u sebe. Nekad davno si imao sličnu “situaciju” i plakao si. Ti Pluton, plakao si zbog žene. Zbog Venere.
I sada… Ne znaš ni sam, da li da me voliš samo onako kako ti znaš ili da me mrziš? Da li sam ti simpatična ili antipatična? I ta se borba odvija u tebi. Ja je osećam. Smenjuje se u tvom pogledu. Čas ljubav, čas mržnja, čas strah, čas bezumlje… Ja to znam. I tu sam nemoćna. Pred tvojim magnetizmom sam nemoćna. Znam, da me proganjaš i kad zatvorim oči. Proganjam i ja tebe. To tako MORA sa nama. Ti me do kraja “jedeš” i jebeš u isto vreme. Do kraja!
Šta je dragi moji, očekivali ste mene Veneru, da se finije izrazim? Oprostite mi na drskosti, ali kada je reč o meni i Plutonu, ovde se ide do kraja! U osećanjima, u rečima, u mislima, delima, u gubljenju razuma… Zato nema, mlakih i površnih reči. Naš odnos je sve, samo ne mlak i površan. Ja sa Plutonom ne vodim ljubav. Ja se sa njim jebem! Zapravo, vodim ljubav na milion načina, onako kako vi ne zamišljate vođenje ljubavi. Ja, Venera, sam sama po sebi – Ljubav. Pluton je sam po sebi – Smrt. I kako to može biti, vođenje ljubavi sa Smrću? Kako? Ljubav i Smrt, jedno naspram drugog stoje. Bezumno, sočno, ludački, prljavo, perverzno…. Predajem mu se cela. Drugačije ne mogu, jer od kada smo se sreli, imala sam stalni osećaj bola u želucu, kad nismo zajedno. Rupu. Koja je zjapila otvorna. On je jedino mogao da je popuni.
Nije pristajao, da mu se dam na pola. I meni je to sa njim savršeno odgovaralo…
“Gledao me je.”
“Bežala sam od tog pogleda.”
“Idemo li, pitao me je?”
“Idemo, rekla sam.”
“Daj, rekao je.”
“Dala sam, nisam ni trepnula.”
“Upijao me je u sebe.”
“Uživala sam.”
“Ti si samo moja, rekao je.”
“Ćutala sam.”
“Ćutao je.”
“Sklonila sam pogled.”
“Biraj, ja ili on, rekao je?”
“Otišla sam. Birala sam realnost. Tamo nije bilo mesta za nas.”
A Umrla sam, dragi moji. Sve u meni je umrlo. Ovoga puta zauvek. Do nekog sledećeg života i našeg ponovnog susreta. Nezvanično sam mrtva. Zvanično me zovu živom. I evo sada Ja, Venera, pišem vam ovo iz Hada. Iz Hada moje duše. Najdraži moj “lekar”, me nije izlečio. Razboleo me je. Zauvek.
A šta je bilo sa njim? To vas zanima? I on se razboleo, mnogo. Možda i više od mene. Ali to je jedna nepresušna snaga. Pluton je to. Jedno stalno umiranje i rađanje.
Ako mene pitate, ja sam najebala u tom odnosu. Ja. Nepopravljivo. Promenio me je. Skoz. A on, on je navikao, na tu “najebanost”. Rođen je sa tim. I Moj Feniks, je tako bolestan, primetio neku novu Veneru, u masi Venera. Primetio je opet, onu koja nosi patnju u sebi. Prišao joj, još uvek slomljen od našeg kraha….
“Ti si bolesna, rekao joj je, i ja ću biti tvoj lekar.”
A ni sam nije znao, koliko je on bolestan… Neizlečivo bolestan…
Voli vas Neda…
