Jednom davno, ne sećam se pre koliko godina je to bilo, u mom životu vladala je “ciča zima”. Ljudi koji se bave duhovnom praksom danas, te periode zovu “tamna noć duše”. Sećam se dobro, mog brata od ujaka, koji kada me je video izgovorio je sablažnjeno: “Šta ti se desilo?! Kakva to jadnost izlazi iz tebe? Podsećaš me na Devojčicu sa šibicama!”
Nadam se da ste čitali tu bajku od Andersena ili gledali kao deca taj crtani film? Veoma je tužan.
Ali, to što je on rekao, me je nasmejalo. Uprkos očaju koji sam osećala mesecima, shvatila sam, da je taj moj osmeh, koji je on izazvao, ustvari bio moj podsmeh meni. Onoj, koja se osećala nedovoljno i napušteno. Koja je preživljavala u sebi smrzavanje u pocepanim ritama na snegu, iako je imala vatru, imala je šibice u svojim rukama. Imala, je sve što joj je potrebno da preživi “zimu”. Međutim, ona tada nije mogla dobiti jasnu sliku šta bi sa tim šibicama? I da, bio je u pravu, ja sam u tom periodu zaista bila devojčica sa šibicama…
Koliko nas, žena, sjajnih žena, stoji na toj “cičoj zimi” držeći vatru u svojim rukama? I ne zna, čemu ona služi? Ne zna, šta bi sa njom?
Koliko nas, želi jeftino da “proda te svoje šibice” ljudima kojima nije stalo do njih? Za koje smo mi nevidljive, baš kakva je bila i Devojčica sa šibicama za svoje okruženje?
Koliko nas, misli da je to jedini način da prežive?
Koliko nas, baš kao i Devojčica sa šibicama, beži u fantaziju, ubeđujući sebe da će biti bolje… Dok ne umre, ne umre iznutra kao biće? Sećate se, Devojčica sa šibicama je umrla zaista, prepuštajući se fantaziji. Bezeći u maštu od surovosti zime i života.
DRAGE MOJE, VREME JE DA TE “ŠIBICE” KOJE DRŽITE U SVOJIM RUKAMA ISKORISTITE NA PRAVI NAČIN!
Vreme je za preokret. Za razumevanje, ove priče… Ali da potpuno drugačiji način…
Ako se desi da se pomirite, sa svojim “od-do” životom, ako utonete u puka maštanja koja će vam biti jedina svetla tačka u danu, izvesna vam je sudbina Devojčice sa šibicama. Postepeno i lagano umiranje. Bežanje u smrt, kao jedino rešenje. Ovo mislim, u figurativnom smislu. Mada…
Ako ne želite da doživite sudbinu Devojčice sa šibicama, morate da napravite veeelikuu akciju! Da se trgnete! Zauzmete za sebe. Nađete “sklonište” ili “neki podrum” u kome ćete pregurati “hladnoću zime”, a ne da ostanete na ulici, prepušteni surovosti ljudi i života. I ovo, čitajte u prenesenom značenju…
Trud Devojčice sa šibicama da preživi, niko nije podržao. Zato, svako ko vas odgurne i obriše, ko vas ne podrži u vašoj nameri da živite pravu prirodu, umetnost, kreativnost, život… Taj vas nije dostojan. Nije dostojan vašeg vremena. Mi smo majke, žene, sestre, ljubavnice, prodavačice, sudije, glumice, kozmetičarke, domaćice, šefovi, policajke, apotekarke, doktorke… Ima nas u svim sferama.
Kako su prolazile naše pra pra majke kad bi se usudile da stvaraju, da žive van standarda koji su postavili neki tamo, koji amam baš ništa o pravoj ženskoj prirodi ni ne znaju? Sećate li se? Bile su prognane, ubijane, osuđivane, spaljivane na lomači… Nepodobne za društvo, sakrivale su se… Pevale skupa, lečile jedna drugu, kupale gole u reci… Podržavale!
Žena je ona koja stvara, koja je portal za novi život na zemlji. Ako ne možete da zasijate u vašem sjaju, na način na koji to želite, žao mi je, moraćete da se odlučite… Ili ćete lagano “umirati iznutra” ili ćete sijati uprkos tome da izgubite u vašem životu one koji vas u tome ograničavaju? Zaista mi je žao što vam ovo govorim, ali je tako.
Oni koji su, “uložili” u vas stare, koji su se navikli na vas stare, biće prvi u redovima pobune u vašem životu. Ne dajte se, nađite “sklonište da prezimite zimu”. Kao vučice budite snalažljive i odsečne. Kao sove mudre i intuitivne. Kao jaguar dovijate da izbegnete gužvu. Kao orao jasnovideće… I znajte, imate podršku niste same! Imate podršku od Majke nad Majkama. Velike majke, Majke zemlje, Pača mame, Gee, Demetre…
Ej, vi imate u svojim rukama šibice! Imate toplotu. Imate vatru, koja vam treba za život. Neka ta vatra, bude vaša isceljujuća vatra. Neka vam bude negujuća vatra. Ne prodajte je jeftino, onima koji ne mare za nju. Ne spaljujte sa njom sebe i sve oko sebe. Iscelite se njome. Obrgrlite svaku ranu, svaku zimu kroz koju ste prošle i iscelite se. Ja znam da to možete!
Znam i kako se rukuje sa tim “šibicama”. Kako i ne bih znala… Nudila sam ih jeftino, onima koji nisu ni videli… Bezbroj puta se opekla na tu vatru, dok nisam shvatila da je to moja isceljujuća vatra! Meni pripada, ne drugima, i sa njom mogu šta želim, baš kao i vi.
I nismo same! Nikada ni nismo bile, ma kako se nama činilo. Intuitivno, instiktivno u nama žive veze sa njom. Majkom nad majkama! Otanjene kroz vekove, ali nisu se presekle. Nisu uspeli da ih pokidaju iako su se, ruku na srce, trudili. Velika majka je sada glasnija od svih. I svaka od nas će je čuti. Neke pre, neke kasnije, zavisi koliko smo u svesti napredovale. Koliko smo razvijale našu intuiciju, prirodno nam datu. Ona je sada jača nego ikada i možeš je čuti kad se utišaš, zove te da se probudiš! Da se trgneš! Ona zna, da nisi Devojčica sa šibicama, već njena kći.
Voli vas, Neda
