“U kurcu sam teškom. Imam utisak da mi nikad gore nije bilo. Preživeo sam razvod braka, smrt keve, selidbu, a ovo sad, e ovo me dokusuri. Urnisa me ova tuga. Ne spavam, ne jedem, ne mislim, ne živim… Kunem ti se, dođe mi da se zakucam kolima negde i da ne trepnem… Vidi, jebo te, na šta ličim?! Ruina od čoveka… A šta bi ti radila da si na mom mestu? Šta?”
“Ništa.”
“Šta?”
“Ništa.”
“Ja sam mislio da sam ja poludeo. Ali, ti si. Kako bre, ništa?”
“Tako. Pusti da tuga prođe kroz tebe. Ne opiri joj se. Brže će da prođe.”
“Moreeeee, našao sam ja lek, zapravo dva leka… Slušaj… Pijem neke najnovije antidepresive, umrtve me totalno. Ništa više ne osećam, sve mi ravno do Kosova. A čim im prođe dejstvo, ja opet da umrem. Drugo, tih klinki imam koliko hoćeš, svako veče mogu drugu da pozovem. Nego, jebu me ti antidepresivi, ne diže mi se više od njih, pa onda udarim i po lekovima za potenciju. Malo antidepresivi, malo lekovi za potenciju… Pa se ušantrljim, sve me mozak zaboli… Jel, ozbiljno te pitam, a šta bi ti radila da si na mom mestu?”
“Ništa.”
“Ma daj bre, Nedo…”
“A jel ti mene čuješ?! Ništa ne bih radila. Prihvatila bih tugu oberučke!”
“Kako?!”
“Za početak bih pobacala te lekove, jer ti ne trebaju. Tvoju depresiju je izazvala tuga. “Ljubavni jadi Budimire Trajkoviću.” I ne zanosi se da se “klinka, klinkom izbija”, još gore će da ti bude kad završiš “posao” i ostaneš sam. Jel’ si svestan toga?”
“Pa…da. Prvo sam bio u šoku, onda nisam prihvatio tu situaciju, pa sam onda krivio sebe zbog raskida… E sad depresija teška, evo već mesecima. I rešio sam da joj stanem na put. Uzmem i isteram iz grudi. Majke mi, znaš koliko me boli u grudima, kao da mi je neko kamen stavio i seo…?”
“Znam. Bila sam tu… Svako je nekad bio tu…”
“Pa zato te i pitam šta da radim? A ti me zezaš i kažeš ništa.”
“NIŠTA, jebo te. Sva četiri nivoa si prešao. Kao u video igrici majstore. Ustvari, ovaj četvrti nivo kad pređeš, možes posle da zviždućeš. Prvo si, poricao, bio si u šoku. Onda u besu, pa si krivio sebe. E sad je depresija tu. Ona može da potraje… Svako ko je izgubio neku dragu osobu prolazi kroz to. Kad neko ode ovako ili onako, to mora da prođemo. Čitala sam o tome. E sad je zajeb što depresija može da se oduži. Godinama.”
“Ne seri?! Pa meni bolje odmah da se zakucam negde kolima…”
“Ma daj…Naše telo je samo izbacuje iz sistema.”
“Pa to mi reci, šta da radim da je izbacim iz sebe? Dal’ da ubacim i neki alkohol uz antidepresive, lekove za potenciju i “ribe”?”
“NIŠTA. Pusti je da te savlada. Prigrli i tugu, kao i radost. Ionako se smenjuju stalno. Ne opiri joj se. Što se više opireš, više će da te stiska. Pusti je, kaži joj: “Ajd’ dođi, evo tu sam.” A sve što dođe, mora i da prođe. Ako treba plači, plači danima. Sećaš li se mene, kad si me zezao i rekao da su mi oči upale unutra? E, to ti je već kraj procesa. Il’ si pukovnik, il’ pokojnik. I na samom kraju ide prihvatanje situacije i tananana!!! Kauboj ponovo jaše!”
“Slušam te, pa se mislim, da si poludela? Al’ opet, ionako nemam šta da izgubim… Kad sam već odlepio skroz, da te ipak poslušam. Jebeš ga sad…”
“E, a kad smo kod slušanja i toga da sam poludela, ako hoćeš da ubrzaš proces nađi Betovenovu simfoniju 7, stavka 2. Šta se smeješ? Ozbiljno ti kažem. Neko pametan se već setio da postavi TAČNO onaj deo koji služi da te tuga razbije na sitne komade, do kraja. I.. ode… A onda, kauboju moj, ponovo si na konju u prvim borbenim redovima.”
