Taksista:” Ja sam, mlada damo, živeo sa svojom ženom dvaes’ godina. Dugih dvaes’ godina, ja sam živeo sa potpunim strancem. Nit’ je znala, ona mene. Nit’ sam znao, ja nju. Ja eto, nikad kući. Radio stalno… I dođem ti kući jedno veče, a na stolu, beli stoljnjaci!! Sto prazan?! Treba gosti da nam dođu, slavu da slavimo. I kažem ja njoj: “Crna ženo, šta si zinula u taj televizor?” Kaže ona meni: “Gledam Velikog brata ček, ček, sad će nešto da se desi…” A ja ti kažem: “E vala, desiće se! Desiće se, da te ostavim!” Ne prođe mnogo… I ostavim ti ja nju. Od tada ne gledam ni televizor, ni novine ne čitam… Ama ništa!”
Ja: “Pa da, mi mislimo da se u svetu vodi rat za naftu i vodu… A vodi se za našu SVEST…”
Taksista (kao da sam ga ubola iglom): “Bravo! Sigurno je tačno to što kažete! To mi nije palo na pamet. Žena mi posle gledala i neke tamo Farme i kurce palce… Ma idi… Ali, znate šta?! Hvala tom Velikom bratu, jer da nije njega bilo, ja ne bih video sa kim sam živeo dvaes’ godina! Čoveče, kakva šamarčina! Bolje da sam je našao na gomili sa nekim, nego ovako da se zatupljuje. Totalnoooo, otišla u kurac. Evo, vi mi delujete mudro (mislim se, samo Vam delujem ?) kako bi ste vi objasnili, to ludilo mozga?”
Ja: “Nemojte tako, znate ja verujem da Svemir, Univerzum, Izvor, Bog… Zovite ga kako hoćete, uvek vidi širu sliku. Eto, vi kada ste se upoznali bili ste sigurno na istim talasnim dužinama, jer da nije bilo tako ne bi ni došlo do spoja. A vremenom se ljudi menjaju. Jedan ima jedne prioritete, drugi druge… I pre nego dođe do konačnog razlaza, svemir pokuša da vas postavi ponovo na iste talasne dužine. Uradi sve što je do njega da vas poravna, bar približno. Naravno, još je bolje i ako se vi potrudite, da umesto mana, setite se zbog čega ste nekoga zavoleli. A ako ne ide, ništa od toga ne upali, onda ni sto ljudi, ni vračara, ne može da vas spoji. Jer ne vibrirate više isto. Niste podudarni. Tako da je bolje i što vas je razdvojio tamo neki rialiti, nego da je se njoj pojavio neko nov sa kim je na istoj talasnoj dužini ili vama. Znate?!”
Taksista (kao da sam ga ubola sa dve igle): “WOW, kakvo objašnjenje!!! Odakle, vam sve to? Baš mi “pije vodu”!”
Ja: “Znate, ja izuzetno cenim Abrahamova učenja. Ima tu toliko toga zanimljivog… Sjajno objašnjenog…”
Taksista: “Jooooj, da mi je više takvih mušterija. Sve su Cojke, Stojke, splavovi su Meka i Medina… taj rad, razumete. U pravu ste, svest su nam uništili. Omladina nam je Boš’ sačuvaj! Ko da bunike jedu. Nego, šta ćete vi ovde u ovoj raspaloj državi, tako pametni? Svi mozgovi odoše preko… Jel, a gde da nađem tog Abrahama ili kako se zove, da sebe častim za Novaka?”
Ja: “U knjižari.”
Taksista: “A šta da tražim? Kako se taj beše zove? De, evo ti papir napiši mi tačno ime i prezime tog mudraca.”
Ja (umirem u sebi od smeha): “Evo, napisala. A evo i stigli smo. Koliko sam dužna?”
Taksista: “Ti si lutko na vibraciji, da se izrazim tvojim rečnikom, da dobiješ popust od mene. Ti meni besplatne savete, a ja tebe častim. Eto, takva ti je talasna dužina!”
