Nekoć davno, mnogoooo davno je to bilo, još mnogi od nas ne bejaše ni u planu, postojaše jedno selo…
To selo bejaše po svemu posebno. Nadaleko čuveno. Brdovito i vertovito. Samo najjači opstajaše u njemu. Tu ne bi mesta slabima. Jer kad udaraše jaki vetrovi sa svih strana, nejaki ne mogaše podneti te silne udarce na svojim plećima, pa padaše ko sveće i odumiraše. Jedan, po jedan… Neki i pobegoše iz tog sela, glavom bez obzira…
Opstajaše samo vredni čobani sa svojim stadima. Ali od svih čobana u tom selu izdvajaše se jedan- Gorostasan čoban. Nadaleko čuven. Stasit i ponosit. On imaše najveće stado u selu. I ostali čobani rešiše da mu se priklone.
“Ako nas bude bilo više, bićemo jači! Kad počnu duvati jaki vetrovi, neće nas oduvati”, pomisliše ostali čobani! Gorostasni čoban ih rado prihvati, sa sve njihovim stadima.
“Dobro mi došli, pod moje okrilje, dragi čobani”, reče on dok stajaše na proplanku, sa koga se pružao divan pogled na krajolik! Sada smo jači, ali posla ima jošte…
Vidite li ono usamljeno stado u podnožju? Treba zasukati rukave i doterati to stado ovaca. Ono sad spava, dubokim snom. Ali kvalitetne su to ovce, na njima rastu zlatna i srebna runa. Imaju i divnog mladog- Ovna predvodnika. I on spava, ali će ga uskoro zvono oko vrata probuditi! Prvo njega, a onda i ostale ovce u stadu. Kada se i to stado probudi, biće onda dobro za sve! Tada će sve ovce biti na broju.”
U podnožju sela, ovce mirno hrkaše i snivaše slatke sne… Ni ne sluteći šta im se sprema. Ni ne sluteći, da će uskoro biti probuđene…
Najednom, čuše kroz san, neko zvono?!?! Toliko jako se začu to zvono, da se ovčice počeše buditi, jedna po jedna… Pred njima se tada ukaza lepi, naočiti- Ovan predvodnik! Sav pucaše od snage! Njegovo Belo runo zatalasa se na vetru, kao ruse kose u devojke. Oko njegovog vrata, zasja zvono koje ih pozivaše na buđenje!
“Dosta je bilo, snivanja, dragi moji, reče naočiti Ovan predvodnik, valja se pojesti nešto, a gore na proplanku ima divne trave. Ta pođite za mnom, samo jako i bez zastajkivanja!”
I… Stado se tako pokrenu! Ovan predvodnik poskakivaše od sreće, dok se njegovo Belo runo vijoriše i celo stado zableja divnu pesmu. Pesmu prolećnog buđenja! Idoše tako, sve do proplanka…
Opijeni pesmom i poletom, ne videše u prvi mah, da su na proplanku već svi čobani sa svojim stadima i – Gorostasni glavni čoban! Ovan predvodnik podiže pogled, beknu, zaustavi svoje divno stado i reče: “Ja sam Ovan predvodnik, ovo stado probuđenih ovaca, pošlo je za mnom! To je moje stado!”
Ostali čobani sa svojim stadima gledaše ga, ćuteći. Ni da beknu! Čekaše, Glavnog čobana da progovori.
Gorostasni glavni čoban, se nasmeja mladom – Ovnu predvodniku, provrte glavom i kaza: “Sada nas ima dovoljno! Sada su sve ovce na broju. Zadovoljan sam. Zahvaljujući tebi, Ovnu predvodniče, izašle su i preostale. Ti jesi Ovan predvodnik, ali ja sam Glavni Čoban! Ja sam Glavni Čoban, to ne zaboravi! Trijumf je to moj! Pa nastavi: “Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom.” Hajte slobodno, napasite se i napojte bistre vode sa izvora. Dobrodošli u Moje selo!”
Voli vas,
Neda
